Dejan Kostić

PEPELJUGA

    Ona je bila moja mala Pepeljuga. Da, dobro si primetio, prijatelju, da sam upotrebio prošlo vreme. Sada je nekome drugom bila junakinje iz neke treće bajke. Saznao sam ko je on i kako se zove ali to zaista nije bitno, barem ne meni, a ni tebi, koliko mi se čini.
    Patio sam poprilično nakon što smo se razišli, možda i više nego što je trebalo, zasigurno više nego što je zasluživala. Sada me je, kao, prošlo, donekle. Valjda. Nisam bio načisto sa tim. Možda je frka bila tolika zato što sam, izgubivši Pepeljugu dobio i šut kartu iz te bajke. Više nisam imao one savršeno skrojene uniforme, ni čast da povedem prvi ples na balovima, diktiram ritam i imam tu slobodu da nagazim partnerku i samo se nasmejem u znak izvinjenja. To vreme je prošlo. Abdicirao sam ili sam možda svrgnut sa trona na koji sam se tako uspešno peo. Morao sam da tražim neku drugu princezu, i kao što primećuješ, nisam uspeo da je pronađem. Ali se zato kraj nje vrlo brzo zatekao neki novi prestolonaslednik, koji će u ovoj bajci što ti je pripovedam ostati bez imena.
    Sedeo sam kući, sam, što mi je bio običaj u poslednje vreme. Dosađivao se pošteno. Vrteo kanale, psovao kablovsku i palio pretposlednju cigaretu. Trudio sam se da ne mislim preterano zato što savršeno dobro znam u kom neželjenom pravcu će misli da se upute. Jebi ga, posle kraha jedne duge veze malo ispadneš iz fazona. Prvo treba da izgladiš odnose sa prijateljima koje si u poslednje vreme zapostavio i koji su se malo uvredili. A dok odobrovoljiš te pičke, postaneš hiper aktivan, željan navodnog solo provoda sa njima, pa ih iscimaš preko svake granice. A sve to da se barem na neko vreme zaboraviš, da u pijanstvu i nasilnom smejanju glupim vicevima vratiš u neku davno zaboravljenu dimenziju. Onda te to prođe brže neko što je spid u koji si se ubacio. I uglavnom bivaš sam. Tako se ne dovodiš u situaciju da te, sem sebe samog, još neko nervira.
    I već sam dobio želju da ugasim televizor i legnem da spavam pošto su mi nestajale cigarete, da ugasim svetlo i u buljim u plafon iznad kreveta koji naravno neću moći da vidim pošto je, jelte, mrkli mrak, kada je zazvonio telefon. Trgao sam se, iznenađen. Verovatno stoga što sam samo želeo ali ne i očekivao da, nakon što podignem slušalicu, začujem njen glas. Ali sam ipak pustio da pristojno odzvoni. Taman onoliko koliko je potrebno da se taj što je okrenuo moj broj telefona uplaši da možda ne probudi ukućane. Neka pozvoni još jednom, da ne pomisli sam taj poziv željno isčekivao.
    - Ćao.
    - Ćao.
    - Šta je, kao kuliraš me pa nećeš da se javiš?
    Taj unjkavi glas me je suviše dobro poznavao.
    - Ma jok, bre, nego sam leg'o da spavam. – Trudio sam se da mi glas zvuči pospano. – A da sam znao da si ti, verovatno se ne bih ni trudio da se javim.
    - Što? Je l' si nešto ljut na mene?
    - Ne, zašto bih? Zar imam razloga?
    - Znaš da ne volim da mi odgovaraš pitanjem. – Ponovo taj zapovedni ton od koga sam uvek pizdeo. Sad barem to mogu i da pokažem:
    - Pa ja te ponekad stvarno ne razumem! Zar se nismo dogovorili da ne kontaktiramo više. Šta hoćeš od mene?!
    - Pa ništa posebno ... - Prenemagala se, navodno snebivala, a u tome je bila nenadmašna. Da čovek prosto zažali što je grub prema jadnom nevinašcu. Ali ne i ovaj čovek. –  Samo si mi nedostajao.
    Ovako nešto nisam želeo da komentarišem. Valjda sam se plašio da me možda ne zajebava. Da se možda onaj njen ne kikoće pored slušalice. Nastade kratka pauza. U stvari, ne baš toliko kratka, i nadasve mučna:
    - Ovaj ... čudo da nisi po gradu.
    - Ma nešto me mrzelo.
    - Videla sam malopre one tvoje, dole u ’’Školjci’’. Svi mrtvi pijani.
    - A ti me iz grada zoveš?
    - Aha, sa govornice.
    - Zašto?
    - Pa nemam više kredit.
    - Ne to... nego, zašto me zoveš?
    - Već sam ti rekla da mi nedostaješ pa sam htela da te čujem.
    - Pa čula si me.
    - Nemoj da si bezobrazan! – Ljutnula se. Ipak nisam toliko govno.
    - Izvini. Ali ja stvarno ništa ne kapiram. Zar ti nemaš frajera?
    - Ma on je nešto bezveze. – E, jebi ga sad!
- Pa što si onda sa njim?
- Ne znam, stvarno. Onako, valjda. Ali ja još uvek tebe volim! – Ovo je bila jedna od onih srceparajućih replika iz drugorazrednih ljubića. I jednako loše odglumljena. A opet, čudno je bilo to što je ona sve svoje dosadašnje uloge odrađivala za Oskara. Da možda nije iskrena? Naježio sam se od takve pomisli. Koja sam ja muška volina! Mene će ona da zajebava:
- Pa kad me toliko voliš, zašto nismo više zajedno?
- Znaš da smo milion puta pričali o tome.
- Upravo tako. Što onda sad opet pričamo?
Jebeš te dramske pauze pune napetosti. Zašto već jednom ne prekine vezu, kad već onaj slabić u meni nije u stanju da to učini:
- Ja sam, znaš, htela da te pitam da li mogu da dođem sad kod tebe?
    Slušaj, beskičmenjaku, nemoj slučajno da si joj rekao da može! Nemoj! Nemoj! Nemoj!
    - Pa dođi. – Koja si ti pičkica! – I kupi mi cigarete. – E, sad si se povadio!
    Spustio sam slušalicu ne otpozdravivši. I shvatio da, uprkos mom junačkom trudu da se tome oduprem, željno iščekujem da je vidim.
    Nakon zajebano brzih petnaest minuta koje sam iskoristio da se na brzinu istuširam i koliko toliko prisredim sobu, začuo sam kako se auto zaustavlja ispod mog prozora. Vrlo tih auto. Preleteo sam preko sobe, usput oborio par stolica, i krišom pomerio zavesu. I vrlo skup auto! I ona kako ga ljubi kroz otvoren prozor, i kako sa osmehom gleda u siluetu majmuna koji je zaboravio da ugasi svetlo. I kako lik startuje verovatno moćnu mašinu ostavljajući za sobom oblake prašine. O, Bože, kako je ovo bolelo! Ali odmah posle toga počelo i da prija. Ne zato što sam mazohista. Ma kakvi. Nego, samo sam shvatio kakav je on paćenik. Zamisli, u gluvo doba noći on dovozi, pazite, dovozi ribu kod njenog bivšeg. Kakva dileja! I kakve su te ženske. ’Ajde imaj ti poverenja u njih!
    Vrata su bila, kao i uvek, otvorena, i ona je to jebeno dobro znala. Ali joj to nije zasmetalo da pozvoni. Kao da dolazi kod nekog petnaestokolenskog rođaka, prijateljice iz trećeg osnovne koja se nakon toga odselila u Dominikansku republiku i vratila pre četiri dana, kolege sa faksa kome će sa vrata da vrati skripte, a ne kod osobe sa kojom je isprobala tri četvrtine Kamasutre. Da, mi, kao, više nismo zajedno, i zato se više ne oseća pozvanom da upadne bez najave! Koja kenjaža! Al' ’ajde, pristajem, igraćemo komediju po njenoj režiji. I uz malo sopstvenog dara improvizacije. Čisto da i ja ostavim lični pečat.
    Odvukao sam se do hodnika, potrudivši se da što je moguće više upotrebim svoju urođenu lenjost. Usput sam, naravno, primetio prašinu na polici sa diskovima i obrisao je, verovatno po prvi put u životu.
    Naizgled obazrivo, otvorio sam vrata, promolio glavu:
     - Ko je?
    - Pepeljuga – obešenjački je nakrivila glavu i nabacila izraz nevinašceta. Ma naravno, buduća princeza nije bila nizašta kriva, ona je samo obavljala kućne poslove i poštovala deset zapovesti. A onda sam ja bio jedna od Druzela ili kako već beše. Možda i ona debela kopija Garfilda, Lucifer, valjda.
    - Pa znaš šta, meni je kuća već počišćena, malopre je svratila Snežana i prisredila malo.
    Oborila je pogled i prekrstila ruke iza leđa. Isturila je svoju cipelicu i zanjihala se baš kao devojčica koja je upravo otkinula glavu svojoj Barbiki i sad traži novu, bez imalo srama i osećanja odgovornosti. Uprkos svemu delovala je medeno. Ali od tog slatkiša, ukoliko se zaboraviš, nastaje mučnina. Ja sam, naravno, bio savršeno svestan te opasnosti, ali istovremeno i zavisnik od šećera. Pogledom je pratila nevine pokrete svoje cipelice i naizgled sramežljivo izgovarala svoje reči:
    - Ali sigurno postoje neki budžaci u vašem dvorcu koje nežna Snežana nije smela da poseti. A ja sam gladna i promrzla, i potreban mi je posao.
    Ma dokle bre više sa tim glupostima, otrgao sam se.
    - ’Ej, mrzi me više da se smaram, uđi već jednom.
    Naglo je uozbiljila svoje lice i krenula za mnom. Ne osvrnuvši se, bacio sam se u fotelju i zgrabio cigaretu. Zapalio sam je i očajnički povukao prvih nekoliko dimova nalik astmatičaru koji siluje svoj aspirator. Ćutao sam. Trebalo mi je vremena da saberem misli. Ni ona nije progovorila. Prišla je, klekla i obgrlila mi kolena. Zadrhtala su kada je naslonila glavu na njih.
    - O, Bože, kako si mi nedostajao. – Nisam znao da li se obraća meni ili Bogu. Ali da si samo čuo, prijatelju, sa koliko je sete, sa koliko čežnje to izgovorila. Kao verna ljuba, neumorna pletisanka koja je deset godina tkala pirotske ćilime verno iščekujući svog čoveka. Zaista sam bio u dilemi da li da je podignem, uzmem u naručje i poljubim ili možda žestoko, krvnički i osvetnički ošamarim, možda i šutnem u dupe. Mada priznajem da mi je ovo drugo bilo malčice primamljivije.
    - Mogao je ovaj tvoj bar na kafu da svrati – nabacio sam onaj svoj najciničniji mogući osmeh, zbog koga te panduri oderu od kazne, zbog koga u kafani izbijaju tuče. Bez efekta:
    - Žurio se. Sa društvom gleda neku utakmicu. – Kao da je tu opciju uzimala u razmatranje! Stvarno ću je ošamariti. Baš zato što sam se vukao za jezik!
    - Da, sad Sakramento igra sa Lejkersima. I zato brže bolje ostavi ribu kod njenog bivšeg i cepaj testosterone.
    - On ...  ne zna da si mi ti bivši. Rekla sam mu da idem kod kolege sa fakulteta.
    Čudo jedno otkud mi tolika kontrola. Baš je umela da mi nađe slabe tačke.
    - Pa dobro, to i nije daleko od istine s obzirom da sam toliko stariji od njega. – Da, dobro si čuo, moja zamena je neki jebeni balavac. – Ali zar nisi pomislila da će pre ili kasnije da sazna?
    - Jesam. O, Bože, koliko sam ja grozna! – Sad već nije bilo pretvaranja. Neke stvari se jednostavno provaljuju. Moja bivša devojka se stvarno grozno osećala i meni je to skoro prijalo. Ali mi je bilo i žao. Nežno sam je dlanom pogladio po obrazu.
    - Jesi, grozna si. – Onaj malopređašnji osmeh je i dalje krasio moje lice, samo je sada bio mekši, nije izazivao, više uperen ka nebesima, kao da žali nad tragičnim usudima na koje smo ne svojevoljno upućeni.
    Sudarili su nam se pogledi. Po prvi put te večeri. Njene tamne oči bile su pune suza. Od eksplozije osećanja kojima sam bio izložen skoro da sam i u svojima osetio vlagu, ali više iz pijeteta prema postradalom saborcu. Čisto da pravim društvo. Prva suza se slila niz njen obraz, probila tanko platno pantalona i nakostrešilo mi kožu. Osećao sam nelagodnost od vreline njene ruke koja je sada počivala na unutrašnjoj strani moje butine. Nelagodnost i začetak seksualne želje, i one hrišćanske, koja oprošta.
    Moje pantalone već su krasile vlažne mrlje. – Šta ja to radim? – Ponavljala je svoj vapaj egzistencijalizma, – kakva sam ja to osoba? – Ko kaže da smo mi muškarci slabi na ženske suze? Ma kakvi! Mi smo ionako slabići. Suze su samo atomska bomba a mi zamorci. Sva je sreća te ne luče crno vino, inače bih morao da bacim pantalone.
    Prešao sam prstom preko ivice njenih usana i obrisao jednu od mnogobrojnih suza. Bile su vrele:
    - Smiri se, znaš da ne volim da si takva. – Njena ruka je bila samo koji centimetar od nabrekline između mojih džepova. Veruj mi, prijatelju, i sam sam tek u tom trenutku primetio nesvesni rad jednog meni tako cenjenog mišića. Čovek (zovem ga tako jer je u tom trenutku definitivno posedovao sopstvenu ličnost) je delovao nezavisno moje volje. On je jednostavno primetio da je trenutak da stupi u akciju i to je i učinio. I sve to  bez da me pita. Odmah sam mu se pridružio, pošto, jelte, nekada su komadi mesa pametniji od sivih ćelija. Shvatio sam da će Pepeljuga morati da plati obilazak dvorca ostavljenog princa. Zašto da ne? Klečala je kraj mojih kolena i ponavljala besmislene, pokajničke rečenice, sve to zalivala obilnom količinom suza, a ja sam, umesto da saučestvujem u njenoj patnji, dobio želju da je pojebem. Naravno, ne bi to bio onaj seks pomirenja, nikako, samo običan seks.  Seks u kome će do izražaja doći samo čista, nagonska želja za sjedinjavanjem, bez bilo kakvih dosadnih smetala u vidu emocija, moralnih normi ili ko zna kakvih još besmislica. A sad eto kakvi smo mi muškarci, pošto sam, je li, prijatelju, maločas prokomentarisao suprotan pol. Ja barem priznajem da mi je seks na prvom mestu. Pa onda možda sve ostalo. Kako ono reče Henri Miler, seks je jedna od devet stvari zbog kojih se vredi reinkarnirati, ostalih osam su krajnje nebitne.
    Shvatih da je u tom trenutku bilo neophodno da joj pomognem da načini prvi korak. Ne zavaravajmo se, i ona je to želela. Zašto bi inače dolazila? Da se isplače na mom ramenu, to jest kolenu?! Daj da se ne zajebavamo!
Pomerih joj ruku taman toliko da se njena šaka nađe preko malopre pomenute izbočine na mojim pantalonama. Pogledala me je kada je osetila toplinu i veličinu mog polnog organa koji se je uzbudio do krajnjih granica, osokoljen mojim aminovanjem malopređašnjeg postupka. Bila je prelepa u tom trenutku, kao slika, otrgnuta od zaborava, sa konkubinom koja se bavi pitanjem opravdanosti sopstvenog poziva, vragolastog osmeha što je obigravao lepom linijom usana, prelazeći sa jednog kraja na drugi, u bezuspešnom pokušaju prikrivanja. I istovremeno nekako groteskna, sa suzama koje plivaju po zacrvenelim obrazima i sa sobom nose isplakanu gorčinu i ostatke šminke.
Nemoj tako da se smeješ, prijatelju, znaš da seks uvek budi onu poetsku stranu moje ličnosti. Pa ni ja nisam znao da je posedujem. Šta da se radi...
Uglavnom, dalje instrukcije joj nisu bile potrebne. Za moj ukus možda isuviše izvežbanim pokretima otkopčala je kaiš i veštim prstima prešla preko dugmića. Nisam uspeo da sakrijem uzdah uzbuđenja, oduševljenja i čega sve ne kada je povukla bokserice na dole i nemilosrdno, čvrsto ga obuhvatila rukama. I to na način koji me je, priznajem, uplašio. Zaista mi se u jedno momentu učinilo da će ga, sudeći po jačini stiska, istrgnuti i baciti u prvu kantu za otpatke. Tako je sve to izgledalo. Ali naprotiv, nežno, da nežnije ne može biti, povukla je kožicu preko glave koja se ponosno uzdigla na svetlosti noći. Ja sam istovremeno pokušavao da je nateram da ga što pre stavi u svoja usta, to mi se tada činilo kao jedina svrha postojanja, nitroglicerin u predinfarktnom stanju, poslednja želja pred Sudnji dan. Da, ona je morala da ga uzme u svoja usta u sledećih nekoliko sekundi, inače će biti prekasno, uzaludno.
 I kao da je znala kakve se sve misli vrzmaju po mojoj glavi, malo se promeškoljila, pridigla taman toliko da ga vrhom svog nosića podseti pred kakvim se vrtom uživanja on nalazi. A onda mu je podarila dug, sočan poljubac, kojeg ćemo zajedno, on i ja, čini mi se, pamtiti u svim sledećim reinkarnacijama. Obuhvatila ga  je usnama i lagano ih spustila nadole, njegova glava bila je progutana kao sočna, zrela jagoda a ja, ja sam bio na ne znam kom, dvocifrenom po redu, nebu i polako gubio kontrolu nad svojim pokretima, podizao karlicu trudeći se da i ostatak njegovog tela nestane, da ga obuhvati celog i da ga nikad ne vrati u ovu dolinu suza, toliko je sve bilo nestvarno ...
Ali i suviše lepo da bi bilo istinito. Kontrola koju više nisam posedovao je podrazumevala i nesvesno komentarisanje njene veštine.
- Najbolja si! – Da, tu sam glupost izvalio u tom čarobnom deliću vremena koje je dobrano usporilo svoju neumitnost, koje je čvrsto rešilo da se zaustavi u bliskoj u rastegnutoj budućnosti. I koje se vratilo u svoje normalne tokove nakon mog idiotizma. – Stvarno si najbolja!
Suze su se vratile, on je, razočaran, bio ostavljen na milost i nemilost surovoj stvarnosti, a ja posramljen svojim dugačkim jezikom. Odvojila se od mene u naglom trzaju, pala unazad na dupe pogođena mojim rečima, i vratila se u prethodno bunilo. I ploča se ponovo zavrtela:
    - U šta sam se to pretvorila?! – Nastavila je da plače. I meni se je plakalo. I on bi rado zaplakao, samo da je mogao. Nežno sam ga, iskreno se izvinjavajući, vratio unutra i zakopčao šlic. Propala je prilika za jedno nadnaravno iskustvo.
    Tupo sam posmatrao svoju bivšu devojku koja je sedela ispred mene i ridala, obgrlivši svoja kolena. Moram da ti priznam, prijatelju, nije mi bilo lako. Osećanja u meni bila su izmešana nekom velikom kuvarskom varjačom. Zaista je bilo čudno. Sažaljenje koje je svojim stanjem izazvala u meni upotpunila su se ostacima ljubavi koju sam gajio prema njoj i kojima sam svom snagom želeo da se oduprem. Zaprška što je, naravno, morala da postoji odazivala se na ime ''nepodnošljiva seksualna želja koja ima nezgodnu osobinu da pomuti razum''. Da uprostim, želeo sam da je zagrlim, usnama joj obrišem suze i utešim, i pojebem, takođe. Baš zato što sam muško, baš zato što nismo više zajedno i ponajviše zato što je njen sadašnji frajer kolima dovezao kod mene!
    Da li si svestan da sam retko kada bio iskreniji, prijatelju? I nadam se da to nećeš iskoristiti protiv mene. Gad sam, pa šta!? Gad koji je savršeno svestan da ta želja verovatno ne bi postojala da je ona sama, da je svratila do mene posle fakulteta, da sam ja u međuvremenu našao drugu. Ali tako ne stoje stvari, i šta s tim? Zar će stvari da se promene ako ja glumim neku dobričinu? Ako prenebregnem erekciju koja se dobija jednom u životu? Ako ga šokiram ledenom vodom i izdrkam kasnije? Zar ću zbog toga biti bolji čovek? Da li će griža savesti nadjačati bedaru sa  kojom se zbog nje mačujem ovih dana? Tim bolje.
    Ustao sam i klecavim kolenima je obišao. Stajao sam iza nje i posmatrao je s leđa, sa visine. Delovala tako sićušna, tako krhka i nesigurna. Teška i kovrdžava, tamna kosa joj se rasula po ramenima. Glava joj je podrhtavala u ritmu jecaja. Pepeljuga je plakala jer su je nebrojeni balovi  iscrpli. Cipelice se istrošile od neumornih valcera a haljina pohabala. Više nije bilo jednog jedinog princa njenog života. Na red su došli neki drugi, manje značajni, iz manjih kraljevstava, na konjima koji su tek uz mnogo mašte dobijali onu nestvarno belu boju iz bajki. Skoro da sam razumeo kako se je osećala. Skoro da sam se sažalio. Priljubio sam svoje telo uz njeno i zagrlio je snažno, pokroviteljski. Zar sam sada postao dobra vila koja će da donese sreću? Naslonila je svoju lepu glavicu na moju ruku. Više nije plakala:
    - Oprosti mi zbog ovoga, stvarno ne znam šta mi je bilo. – Kao da se i sebi obraćala istovremeno.
    - Nije bitno, shvatam te u potpunosti. – Ni sam ne znam da li verujem u te svoje reči. Milovao sam joj nežnu kožu na golom stomaku, povremeno išao na dole, do ivice njenih gaćica i onda se bojažljivo vraćao natrag. Koliko sam je samo želeo. Na mišicama sam osećao njene čvrste grudi ispod tanke majice. U mislima sam imao njihovu sliku iz nekih boljih vremena. O, da, imala je zaista perfektne sise. Naježio sam se od uzbuđenja. – Nedostajala si mi. Nedostajao mi je ovaj zagrljaj i miris tvoje kose. – I nisam bio daleko od istine. U njeno, do maločas anemično, telo kao da je ušlo malo života. Ispravila je leđa i uzdigla glavu:
    - I ti si meni nedostajao... Puno. – Nekako sam znao da je bila iskrena. Vlažni dlanovi koji su uživali u njenoj koži krenuli su naviše, dotičući ivicu njenih dojki. Kako sam samo želeo da obuhvatim te dve pune polulopte, da među prstima osetim naježene bradavice ...
    Dok mi je dlan jedne ruke ostao na njenom stomaku, nežno ga milovao oko pupka, drugom, hrabrijom i beskrupuloznijom, sam podizao majicu, polako, nesigurno, kao da sam očekivao njenu komandu za vraćanje na početni položaj. Ali se nije oglasila.
    I u tom trenutku prijatelju, kada sam jednim naglim trzajem podigao prokleto platno, kada su njene sise bile konačno puštene na slobodu i prepuštene mojim zajebano željnim rukama i još zagorelijem pogledu koji ih je upijao kao da su mu prvi put izložene, tada sam se zapitao zašto ljudi vole da komplikuju stvari? Zar nije bilo mnogo jednostavnije odmah na početku reći da bi nam jedan seks jako dobro došao? Da se telesno iscrpimo a nakon toga, ako budemo imali snage, možda i da popričamo o statusu našeg odnosa u budućnosti? Čemu svo ovo prenemaganje? Čemu taj ritual suza i dilema ako savršeno dobro znamo kako će se na kraju završiti?
    Naravno da sam drhtavim šakama obuhvatio njene grudi, onako, očajnički, kako je to moje uzbuđenje diktiralo, kao da se nalazim na ivici ponora dok se nabujala stenovita reka smeši par stotina metara ispod mojih stopala i da je taj kontakt jedina stvar koja me deli od sigurne smrti. Ne mogu dovoljno verno da ti opišem osećaj koji sam imao milujući kožu njenih dojki. Veruj mi, ma koliko savršene njene sise bile, ma koliko mnogo ja želeo seks, nije to ništa u poređenju sa zadovoljstvom koje je iščekivanje našeg budućeg spajanja donosilo. Lagao sam sam sebe dok sam govorio kako je to samo obično seksualno uzbuđenje. U stvari, možda bi i bilo da smo mi još uvek zajedno, da je njen novi dečko nije dovezao do mog praga, da kod mene nije postojala nedoumica o osećanjima koje gajim prema njoj...
    Mislim da nam je svega nekoliko milisekundi bilo potrebno da se razodenemo. Ispomagali smo se u tome, prijateljski, uhodani tandem koji je to bezbroj puta to radio. A ja nisam mogao da ne primetim pogled pun odobravanja nakon što je primetila intenzitet moje erekcije. Uživao sam u njemu, kao što bi svaki muškarac uživao. Godilo je mojoj sujeti. Strgao sam pantalone sa njenih moćnih, snežno belih butina i pri pomisli da me samo njene mikro gaćice dele od ulaska u blaženstvo, naravno, skroz se ušeprtljao. Trakica koja je, navodno prikrivala njeno dupe me je skroz poremetila. Zavukla se, prodana duša, između njenih nebeskih guzova, udomila se (na čemu joj nimalo ne prebacujem, i ja bih verovatno, identično postupio kada bih imao priliku, a ona će uskoro doći) u procepu  tako oblih, tako čvrstih polulopti, savršenih guzova koji su rađeni baš po meri mojih šaka, sa kojima, sjedinjeni, postaju jedan poseban entitet, autonomni centar uživanja kome nije potrebna nikakva predigra, nikakva strana energija, običan kontakt i povremeni stisak prstiju koji kao da žele da se spoje sa mesom koje stišću ...
    Ja jednostavno nisam smeo da gubim vreme. Shvatio sam da je bomba vremenski podešena da eksplodira i da bi i jedan jedini izgubljeni milisekund značio svršetak scenarija kakav oboje nismo želeli. Uhvatio sam obod njenih gaćica i divljački ih pokidao. Protesta nije moglo da bude, onemogućio sam ga pomahnitalim poljupcima.
    Nanovo sam je okrenuo i postavio da kleči ispred mene dok sam joj ruke postavio na fotelju. Nisam inače bio grub, to nije bila moja karakteristika, ali ovaj put želja je bila tako jaka, zaista nisam mogao da garantujem da se neće ispoljiti na neki neuobičajen način, pa sam je  psihički pripremao. Biće uragana, Pepeljugo, on zna da obori i povuče u svoj kovitlac i mnogo značajnije stvari, zato se bolje drži čvrsto, da ne poletiš, neće biti piste i zagrljaja kada ateriraš!
    Prineo sam svoj napeti, da napetiji nije mogao da bude jer bi inače popucali krvni sudovi na njemu, kurac njenom međunožju. Rukom sam ga uzdigao malo, kao ponosni kopljonoša svoj barjak, vernog pratioca u bitkama mnogim, i isprva pozdravio sa njenim guzovima a onda, dok sam drugom rukom prelazio preko njenih usmina i nežno ih otvorio, prineo ga navlaženom otvoru i pustio da se sam snalazi. Nije mu bio prvi put i mogao je da se snađe bez mojih instrukcija. Čim je namirisao da se nalazi pred vratima zadovoljstva, kao poludeli pas, otrgao se od moje kontrole i poleteo unutra. Bez razmišljanja sam ga pratio ostatkom tela. Silina tog prvog udara je bila tolika da se je njen vrisak užasa i istovremenog zadovoljstva prolomio prostorijom i verovatno probudio komšije, fotelja uz škripu zaplesala parketom i poletela unazad sve dok se uz tresak nije zaustavila pred zidom koji se nalazio dobrih pola metra iza. Ali, da ste samo mogli da vidite taj prelepi Cunami talas koji su njeni guzovi napravili. Počeo je od trtice, nalik nekom grebenastom uzvišenju, odakle je se zatalasao stepenastom linijom kičmenih pršljenova, u tom trenutku mi se učinilo, skoro do polovine njenih leđa. Glavni krivac za menjanje rasporeda nameštaja je želeo da se na kratko izbavi iz ponora u koji je uleteo i uzme malo vazduha kako bi nastavio sa istraživanjem i ja sam morao čvrsto da se uhvatim za njene bokove kako ne bih odleteo do ormara. Za samo koji milisekund ponovo sam uronio u nju. Jednakom žestinom, sa još više zadovoljstva. Ruku sam pokušao da joj stavim preko ustiju ne bih li je sprečio da vrišti i naleteo na njene zube koji su se zarili u meso. I ja sam joj se pridružio svojim baritonom, te smo u duetu odvrištali ariju zadovoljstva. Gulila je kolena povlačeći se ka fotelji dok sam je ja otpozadi saletao iz više pravaca. Uskoro više nije imala prostora za izmicanje, a protivnička vatra nije jenjavala. Obgrlila je rukama naslon fotelje i počela da se podiže naviše. Oslonila se na vrhove stopala i spas potražila u visinama. U stopu sam je pratio. Popela se na fotelju i uplela nokte u zavesu, privukla je sebi i zarila lice u nju. Štipaljke koje su je držale za garnišlu nisu mogle da podnesu toliko cimanje pa su počele da otpadaju i padaju mi po glavi. Dlanovima se naslanjala na okvire prozora i povlačila fotelju unazad. Skočio sam na sedište i izgurao je napred tako da se našla presamićena preko naslona, gornji deo tela joj je pao u prostor između fotelje i zida dok joj je dupe stajalo na vrhu i dalje nemilosrdno napadano s moje strane. Jednu nogu je savila i petom me šutirala po guzici, da prekinem ili nastavim još jače i još brže, nisam najbolje razumeo ili nisam želeo da razumem.
    Pitam se da li je neko od nas u tom trenutku mogao da razmišlja o ljubavi, o bajkama, o bilo kom osećanju sem onog koje je eksplodiralo u nama i koje nas je pretvorilo u divlje životinje koje ne mogu da iskontrolišu svoje nagone. Pepeljuga i njen nekadašnji princ su skinuli svoja aristokratska ruha, plava krv je proključala, stvorila požar koji je otkrio prava lica, lica koja su bila iskrivljena od zadovoljstva.
    Upinjao sam se, tražeći oslonac u mekom jastuku na kome sam stajao, ulazio u nju do krajnjih granica, vadio ga napolje a onda ponovo vraćao u još silovitijem naletu, gurajući njeno telo naviše preko naslona, sve dok sila gravitacije nije shvatila da je trenutak da obavi svoj posao. Oznojena koža njenog struka je počela da klizi iz mog stiska, moji dlanovi su propustili još jednom njene guzove i osetili još jednom vrelinu njenih bokova, kada je počela da pada. Na svu sreću, instiktivno je ispružila ruke što je, uz moje očajničke pokušaje da je zaustavim, bilo dovoljno da ublaži pad. Od Pepeljuge mojim su očima bile dostupna jedino njena zgrčena stopala i nevini i zatečeni prstići sa u belo lakiranim noktima. Ostatak je ležao na podu u nekom čudnom položaju. Kao da je dubila na glavi održavajući ravnotežu jednom rukom.
    Skočio sam sa fotelje, pomerio je i pomogao joj da ustane. Prstom mi je pokazala da joj je čelo povređeno. Poljubio sam ga. Počeli smo ludački da se smejemo. To su više bili grleni uzvici pomešani sa dahtanjem. Žestoko smo se umorili, a naša oznojena tela su to demonstrirala. Šakom je obuhvatila moju zajapurenu alatku. Veza nije smela biti prekinuta. Vratili smo se do kreveta i nastavili u mnogo udobnijem okruženju.
    Bacila me je na dušek. Ležao sam na leđima i gledao je kako se uspravlja nadamnom. Opkoračila me je i stajala tako nekoliko trenutaka, vladajući, kao kolos sa Rodosa, izgubljeno svetsko čudo, raširila je svoja stopala, mlečno bele, elipsaste listove, snažna kolena i pune, moćne butine ustreptale ždrebice. Iz međunožja joj je curio sok, slivao se niz butine i nepogrešivo i nepromašivo kapao preko glavića mog spolovila, obeznanjujući ga, dovodeći do ludila. Skoro da je zalajao od želje. Dok su joj se oči caklile, na licu joj je blistao trijumfalni osmeh, kez koji kao da je govorio ''Preživela sam, bilo je teško, ali sam preživela, a sada ćemo, macane, tebe da vidimo!''. Progutao sam ogromnu, bodljikavu knedlu, koja je prolazivši ždrelom pravila bolne rane, i napeto iščekivao njenu reakciju. Sagla se je taman toliko da skine rosu sa njegovog vrha, obigravala je svojim usminama oko čeljusti pobesnelog psa, a onda polako počela da se spušta. Milimetar po milimetar, milisekund po milisekund, iskušavajući božanstvo koje u svojim vlastima drži točak vremena da ga zaustavi kada je u pitanju njegov nestrpljivi podanik. Zastala je držeći svoju pičku tik iznad njega i sadistički zaljuljala bokove u nekom laganom, omamljujućem, samo njoj poznatom ritmu, ritmu koji nije naučila u kojekakvoj plesnoj školi, već onom koji je stekla svojim rođenjem i pripadnošću slabijem polu, ritmu koji se kao skrivena i posebna vrata otvaraju samo u specijalnim prilikama, kao davne, urođene veštine reinkarnirane u pravom trenutku i postojane samo da bi mučile muški pol. Taman toliko koliko je bilo potrebno da svojim sokovima nadraži moj kurac izazivajući ga bezdušno. I opet isto u sledećem krugu. Bokovi su se odvajali i opraštali od mog vrhunca, skretali prema krajnjim granicama opraštanja, smejali se i nanovo vraćali epicentru galaksije, iritirajući ga i navodeći da ponovi Veliki prasak koji bi nanovo kreirao kosmos ali uništio draž datog trenutka! Surovo! Najsurovije! On je pokušavao da se uzdigne izvan svojih granica, da se nadraste, da se produži, uzalud! Držala je potebno rastojanje jer je želela da me rasplače, da me natera da molim, da preklinjem, da dam svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, da prokunem svoje seme i pleme i domovinu i otadžbinu i poreklo i potomstvo, samo da se ponovo nađem unutra, da se vratim u izgubljeni raj i ponovo spojim sa Platonovom izgubljenom, a savršenom polovinom. Krupne graške znoja slivale su mi se niz čelo. Grlo mi se osušilo, jezik izleteo napolje. Pokušao sam da podignem karlicu, uzalud, rukama mi je pritisla  stomak i prikovala me za krevet. Kako sam je u tom trnutku mrzeo! Više od ičega na ovom svetu! Kako bih se radovao da je nema, da je nestala bez traga iz moje duše i mog tela! I kako sam je želeo! Dušu bih đavolu prodao, pristao bih da mi ovo bude i poslednji seks u životu, samo da još jednom uronim u nju, da još jednom osetim to zadovoljstvo, da ponovo na trenutak prestanem da postojim, da mnome ovlada to do sada neosećano!
    Uživala je u mom izrazu lica, u preklinjućem pogledu, u grčevima mišića na stomaku, u propinjanju mog tela. Ovo je razlog zbog kojeg one postoje! Da nas bogomdanim, i ničim posebno zasluženim sposobnostima, drže u pokornosti kao slabiće koji ne mogu da savladaju svoje nagone! Ovo su oni momenti njihove pobede, njihove vlasti, trijumfa sadističkih delova njihovih ličnosti. I ja sam svega toga bio svestan, savršeno sam dobro razumeo da je bilo u pitanju njeno poigravanje, i da ću uskoro biti zadovoljen, jer, zaboga, i one u seksu uživaju podjednako, ali je razlika između nas dvoje bila u tome što ja to ''uskoro'' nisam mogao da dočekam. Barem ne savršenog psihičkog zdravlja!
    Hajde! Učini to već jednom, kučko prokleta! Mrzim te najviše na svetu! I želim te više od toga!
    I učinila je to, naravno ne prekasno, jer je vreme savršeno dobro kontrolisala. Obuhvatila je deo mog tela u kome su se sva čula u tom trenutku nalazila, prinela ga tom jebenom izvoru zadovoljstva a onda opustila svoje butne mišiće, gravitacija je učinila svoje, njeno telo se spojilo sa mojim, u jednom kratkom trzaju njena vlažna unutrašnjost me je proždrala, obuhvatila u potpunosti kao opnasta, hermetična čaura koja ne sem vazduha ne propušta ni zadovoljstvo. Činilo mi se da se je zemlja zatresla od mog krika. Da su se na zidovima pojavile pukotine, da su  bezvezne uramljene slike ispale iz ose. Nije bilo bitno, važno je da sam ja ponovo tamo, da se barem jedan deo mog tela vratio skoro u matericu, tolika je bila silina njenog spuštanja.
    Da li je nama, muškarcima, seks bitan samo zbog toga? Zbog hipotetičnog povratka u sigurnost materice? I ako jeste, zašto tu sigurnost čitavog života tražimo? I zašto ga se bojimo?
    Pripila se uz mene, raširenog medjunožja, a ja sam uspeo, na jedvite jade da otvorim oči i pogledam je. Nije uživala. To bi bila preblaga karakterizacija onoga što je defilovalo njenim licem. Jasno je da je skoro podjednako želela da ponovi čin spajanja. Pitam se samo kako im uspeva. Kako mogu toliko da odugovlače i izluđuju nas? Zar je za njih sve ti samo igra? Čemu takav oprez i nepoverenje? Zar ćemo ih ostaviti bez nekoliko milovanja i nežnih reči nakon tako željenog dobitka? Verovatno hoćemo i u jednom i u drugom slučaju, pa zašto onda gubiti vreme. Pređimo na stvar.
    A stvar na koju je ona prelazila teško da bi se moglo nazvati nekom dosad izgovorenom rečju. Naprotiv, ona bi se morala izmisliti specijalno za ovu priliku, ili naslikati, ili opisati, i samo za ovaj trenutak, i da se odmah po završetku momentalno zaboravi, jer se razlog za njeno pnovno iskazivanje nikada neće ponoviti. Da, prijatelju, ovo je bilo vantelesno iskustvo u pravom smislu te reči. Iz nas su sevale munje letnjih nepogoda, zbog nas je podrhtavala zemljina kora u ritmu merkalijeve skale, u nama se stvarala energija nastanka sveta, i pre svega širili miomirisi nebeskog seksa.
    A onda, bez prethodnog dogovora, bez odobravajućeg pogleda, kao da je bilo zapisano, desila se i erupcija, silina koja je pretila da zakuva stvari sili gravitacije. Svršili smo istovremeno, svršili smo preglasno, ostali bez snage i paralizovani spojili svoja onemoćala tela, s mukom se boreći za dah.
    Trebalo mi je dosta vremena da postanem svestan svog postojanja. Da ponovo pokrenem svoj mozak na rad. Točkići su počeli da se pokreću, prvo sa mukom, škripeći i protestujući, a svet oko mene je nanovo stvaran. Ležala je preko mene, teško disala i pokušavala da me rukom pogladi po kosi. Ja svoje dlanove nisam odvajao od njenog dupeta. Još uvek sam bio u njoj.
    - Nadam se... da... koristiš... pilule...
    Na svom ramenu sam osetio nešto nalik muklom osmehu bez duše. I pritisak njene brade što je trebalo da predstavlja potvrdno klimanje glave. Dobro je, taj problem smo rešili. A drugi je tek počeo da se nazire negde daleko na horizontu. I leteo ka nama brzinom svetlosti, kako nam se svest i snaga vraćala. Jedan bezobziran problem, nesavesni pilot koji je krenuo u avanturu komplikovanja života i kvarenja savršenstva bez kočnica. I svega nekoliko milisekundi ga je delilo od zakucavanja u nas. Sve je zaprštalo kada nas je udario. Parčići su leteli na sve strane, kolateralna šteta će tek da bude nemerljiva.
    - Ja te zaista... volim... jel' znaš? – Bio sam svestan da je to bilo jače od nje, da je ovo pitanje - konstataciju morala da izgovori. Posle svega.
    Prećutao sam odgovor, iako sam shvatio da osećam isto. I ona je to savršeno dobro znala. Po načinu na koji je dodirujem, po hemiji koja se oseća kada se naše kože spoje, po jačini kojom je onaj izdajnik u mojim grudima zakucao. Ali ja sam još nešto saznao. Srce se je steglo u jednom trenutku na zapovest mozga. Dobilo je zapovest koju je moralo da posluša, iako nije to htelo. I stomak je upao na žurku, zgrčio se i kroz telo prolio osećaj mučnine.
    - I šta ćemo sada da radimo?
    Pogledom sam šarao po senkama na plafonu, prelazio na zidove i pokušavao da izbacim njenu kosu iz vidnog polja. Zar ne bi bilo bolje da se sve ovo preskoči, da se oprostimo ćutke i jedno drugom nestanemo iz života. Jednostavno sam morao to da uradim, bez obzira koliko bolelo. Naša bajka se završila onako kako se sve normalne bajke završavaju, životom do kraja sreće, ili obrnuto, ionako odrasli u njih ne veruju. I mi smo prestalli da verujemo u ovu našu, zato joj je i došao kraj. Valjda.
    - Da se obučemo. Utakmica se završila, i ne bi bilo zgodno da nas tvoj  dečko zatekne u ovom položaju. – Teškom mukom sam odvojio ruke od njeno dupeta.
    Ako sam je i povredio, to nije pokazala. Svaka druga devojka bi skočila i noktima mi iskopala oči. I ona bi to učinila u svakom  drugom trenutku, ali ovaj nije običan. Nalaktila se, držala glavu iznad moje izbegavajući da me pogleda. U očima su joj blistale suze. Grudi su joj se uzdizale nežno me milujući dok je zaustavljala dah. Molio sam se da ne zaplače.
    Začuli smo zvuk sirene moćnog automobila. Novi princ je došao u pravom trenutku.
    Skočila je i rastrčala se po sobi, brišući prekrivačem međunožje iz kojeg je curilo moje seme.
    - Čoveče, gde li su mi stvari? – Pitala se, učinilo mi se, kao da je zaboravila da postojim. Kao da je sve ovo bio samo san, da se je tek probudila i da užasno kasni na autobus. Valjda sistem daj šta daš. Ta devojka će uspeti u životu. Nema vremena za patnju, progutaj je i pusti da želudac obavi ostalo. Uskočila je u pantalone, u trku obula cipelice, i otrčala prema hodniku u ruci držeći majicu. Pre nego što je pobegla mom pogledu, videh kako je navlači preko glave. Nema smisla da je momak zatekne u toplesu.
    - Čućemo se. – Rekla je pre no što je zalupila vrata za sobom.
Moram da priznam da mi je bilo teško kada sam ostao sam. Ne kao kada sam ostao bez nje. Stao sam kraj prozora i posmatrao je kako ulazi u auto. Hteo sam da mu odsečem ruku kada je stavio na njen vrat i povukao je da je poljubi. Pitao sam se da li će da provali. Ali to već nije bila moja briga. Gume su zaškripale i oni su naizgled nestali iz mog života.
Zapalio sam cigaretu i odjednom povukao tri dima. Od velike doze nikotina mi se zavrtelo u glavi. Okrenuvši se, udario sam u fotelju, nedužnog svedoka naših bahanalija. Dok sam je vraćao na mesto, primetio sam da su se ispod sakrili ostaci njenih gaćica. Uzeo sam ih u ruku, prineo nosu i pomirisao. Sklopio sam oči. Soba se okretala oko mene elipsastom putanjom, usporavala u krivinama i ubrzavala na ravnom putu. Dočepao sam se kreveta i svalio se u njega. Vrtoglavica je prestala, ali je počelo da mi biva hladno. Rukom sam posegao za flašom rakije koja je stajala ispod kreveta specijalno za ove prilike. Otpio sam dobar gutljaj i namrštio se. Nije baš bilo prijatno, ali me je barem zagrejalo. Nasmešio sam se.
Znači tako. I ova međuepizoda moderne bajke se privela kraju. Samo što ovog puta moderna pepeljuga nije zaboravila cipelicu, nego gaćice. Ipak je ovo dvadeset prvi vek.