Noć je pala na Miroč. Neboljub je sedeo na steni i posmatrao Veliki kazan. Kolena je držao visoko na šiljatoj steni, tako mu je nekako bilo lakše za sedenje. Vetar je mrsio gustu kosu, ali mladiću to nije smetalo. Ruke je držao iza sebe, zabodene u ispuste stena, sa kojih je kapala krv.
Ali, ta krv nije bila Neboljubova.

Uspon na vrh Miroča trajao je celo jutro. Krenuo je negde oko šest, dok je još bilo slane po travi i magle u krošnjama drveća. Teren je bio negostoljubiv, ali Neboljub nije mario. Sa rancem na leđima pošao je da osvoji vrh Miroča i ništa nije moglo da ga spreči. Ni magla, ni hladnoća ni težina terena.
Posle dva sata neprekidnog uspinjanja seo je na vlažnu zemlju da se odmori. Dobro se napio vode, pojeo tanke šnite usoljenog mesa i nastavio dalje. Teško je disao i bilo mu je hladno, iako je osećao kako mu ispod džempera izbija znoj. Cokule koje je nosio su otežale, dok mu je ranac povređivao leđa.
Naredna dva sata je često zastajkivao kako bi došao do daha, ali se nije zaustavljao. Šuma je bila gusta i mračna, iako je avgustovsko sunce peklo. Drveće je bilo raskošno, lepšu i bogatiju šumu u životu nije video. Sledio je oznake na stablima i bivao sve bliži cilju.
Uskoro je izbio na čistinu i šumarski dom, gde je odlučio da prespava. Kuća je bila nova i obećavala je pravi komoditet. Vrata je lako obio, to je još u školi naučio. Spustio je ranac pored kreveta i pregledao sve prostorije. Pronašao je dva fenjera, šibice, drva za kamin i ćebad. Od hrane ništa nije našao, ali nije ni bilo važno, poneo je dosta vode i usoljenog mesa.
Izašao je napolje i prošetao verandom, a potom se spustio na poljanu ispred kuće, zastao, udahnuo nekoliko puta svež vazduh i uputio se stazicom svom zaraslom u šiblje ka vidikovcu. Par puta je upleo nogu u korenje biljaka i jedanput napravio pogrešno skretanje, dok nije izašao na čistinu.
Pogled je bio fantastičan. Obala Dunava i Kazan okupani u svetlosti. Stajao je neko vreme opijen prizorom, a potom seo na stenje i skinuo džemper. Tako je proveo celo popodne. Krenuo je nazad tek kad je osetio glad.
Nakon što je naložio vatru seo je da jede. Izneo je sto na verandu, otvorio jedan paket sa mesom, isekao hleb i sve u slast pojeo. Hladna voda iz termosa mu je brzo utolila žeđ. Kada je postalo toliko mračno da nije mogao da razazna najbliža stabla, povukao se na počinak.
Neboljub se probudio rano sledećeg dana i, preskočivši doručak, otišao do vidikovca. Sedeo je skoro celo pre podne zagledan u zlatnu površinu Dunava. Pokušao je da zamisli kakav je život bio na ovom mestu pre telefona, radija i kompjutera; pokušao i nije uspeo.
Na verandi je otvorio treći paket mesa i popio ostatak vode iz termosa. Taman kad je sve pospremio i seo da porazmisli da li da nastavi sa usponom istoga dana ili ne, na čistinu izbi jedna ženska prilika.
Neboljub skoči na noge i stade sa punim interesovanjem da je posmatra. Srce mu je brže zakucalo. Imala je duksericu sa kapuljačom i uske pantalone na sebi, i neveliki ranac. Voleo je takve žene, zrele, zategnute i u punoj snazi. Takve su bile najsočnije. Osmehnuo se i pošao joj u suret.
‘‘Dobar dan, kako ste?’’, progovori prvi, kako je smatrao da treba.
‘‘Dobar dan i tebi’’, rekla je zadihano. ‘‘Šumar mi nije rekao da ima nekog na planini.’’ Nije osetio zabrinutost u ženinom glasu, ali je jasno video napetost u svakom njenom mišiću. Moraće da bude obazriv u koliko ne želi da je otera od sebe.
‘‘Znači nema razloga za brigu, jer je šumar sa Vama?’’, upita Neboljub i osmehnu se pri pomisli na prekjučerašnji dan proveden u Kladovu. Tamo je načinio prvi korak, tamo je doživeo Pročišćenje.
‘‘Nije. Trebalo bi da dođe sutra popodne, reče da ima neka posla u Kladovu i da ne može ranije. Nisam mogla da ga čekam toliko dugo, pa sam odlučila da se sama popnem i odem do vidikovca’’, odgovori žena i skupi malo oči, štiteći ih od jakog sunca. Ili je to bio odraz nesigurnosti i nepoverenja, pomislio je. Mora da ostane miran, bar dok ne padne noć.
‘‘Dobro je, ipak. Razbio sam toki-voki još pre nego što sam počeo da sa penjem’’, nastavio je smirenim glasom, ‘‘pa niko ne zna da sam ovde. Kakva sreća da ste naišli! Kada planirate nazad?¬‘‘, upitao je i prišao nekoliko koraka. Ako misli da spavaju pod istim krovom, mora da je ubedi da je ranjiv, i da mu je potrebna pomoć.
‘‘Mislila sam da sačekam šumara, kako bismo se zajedno popeli do vrha. Toliko daleko ipak ne mogu sama.’’ Osetio je kako se opušta. Zadovoljno se osmehnuo.
‘‘Da li ste gladni? Poneo sam dosta hrane i vode’’, ponudio je ljubazno.
‘‘Jesam, hvala. Imam i ja nešto u rancu, pa možemo da podelimo.’’ Sedeli su na verandi do zalaska sunca. Tada je opet osetio napetost u vazduhu i obradovao se. Voleo je kad su takve, nepoverljive. Kako bi je umirio, ponudio se da spava na verandi, što je Ozerma rado prihvatila.
Mesec je već bio izašao, a Neboljub se jednako vrteo u vreći za spavanje.

Ozerma se sledećeg jutra probudila gola golcijata u krevetu.
Ruke i noge su joj bile vezane, usta zapušena. Graške znoja su joj izbile po licu i telu. Krenula je da se otima, ali su veze bile toliko jake da su kanapi počeli da se usecaju u samu kožu. Pa opet, Ozerma je vukla i vukla dok prve kapi krvi nisu pale na čaršav. Tada je pobeđena klonula na posteljinu i počela da rida.
U sobu je u tom trenutku ušao Neboljub, prineo stolicu krevetu i seo.
‘‘Dobro jutro’’, rekao je mirno, ‘‘kako si spavala?’’
Žena je nesmanjenom žestinom nastavila da rida. Neboljub se nije pomakao na stolici, niti je i jedan mišić na telu pomerio. Netremice je posmatrao ženino lice, niz koje su tekle suze.
Počelo je da se smrkava, a mladić je jednako sedeo i posmatrao golo Ozermino telo. Kada je mrak zavladao u sobi, ustao je i protegao se. Uzeo je fenjer, upalio ga i prineo krevetu. Ozerma je opet počela da jeca. Tokom celog dana imala je nekoliko napada histeričnog plača, propraćene grcanjem, a kada se, nakon što je upalio fenjer, uneredila od straha, Neboljub je samo skinuo čaršav sa kreveta i izbacio ga napolje.
Do duboko u noć je nije dodirnuo.
Onda je opet ustao, izašao iz sobe i vratio se sa mokrom krpom, obrisao ženino međunožje i bacio krpu kroz prozor. Izvadio je na noćni stočić lovački nož i seo na krevet. Ozerma je zacvilela. Oči su joj bile crvene i pune suza.
Neboljub je dodirnuo golo rame i spustio se ka grudnom košu, prokrstarivši celim telom. Dlanovi su mu bili vreli dok se Ozerma tresla što od straha, što od hladnoće. Mladić je uzeo nož i zasekao prvu brazdu. Radio je predano i polako sve do jutra.
Mali zarezi, posekotine svuda po telu, kao da su činili neuhvatljivu arabesku na ženinom telu. Nije se zaustavio celu noć. Znoj mu je kapao sa čela, mišići trnuli od sedenja, čak su i leđa počela da ga bole, ali nije prekidao posao.
Ženine mišice, dlanovi, noge, stomak, sve je bilo obliveno krvlju. Dušek je bio lepljiv, Neboljub umazan do laktova. U osvit zore dok je Ozerma izdisala, prešao je na lice.
Kada ju je okrenuo na stomak, žena je ispustila poslednji ropac. Do podneva je bez predaha radio na golom telu. Zarezi su se smenjivali, preplitali sve dok celo telo nije bilo iskasapljeno.
Tek tada je klonula Neboljubova ruka. Tek tada je spustio nož na noćni stočić i sklonio kosu sa čela. Klonuo je u stolicu i pogledao u telo pred sobom. Lice mu je bilo bledo i bezizražajno.
Posvetio se, najzad. Našao je svet za kojim je tako dugo tragao.
Izašao je iz kuće, prešao tremom, poljanom i uputio se vidikovcu.
Kada bude završio sa ženom, razmišljao je naslonivši se rukama o šiljate stene, spakovaće stvari u ranac i uprtiti ga na leđa. Ostaviće Ozermino telo za sobom, preći će verandu, preskočiti nekoliko stepenika i poći polako preko poljane ka šumi. Grudi će mu se sporo dizati i spuštati, dok bude zviždukao omiljenu melodiju.
Zabaciće glavu visoko i otkriti lice, koje će na bledoj svetlosti izalazećeg Meseca izgledati kao da nema više od šesnaest leta, i otpočeće lagano spuštanje u podnožje planine.
Potom će stopirati, ljudi su u ovom kraju predusretjivi i rado staju strancima. Tu je Tekija sa Zlatnom bućkalicom, na koju mladi iz Kladova dolaze najčešće stopirajući, tu je omladinski kamp Đerdap, iz kog, opet mladi, izlaze u Kladovo, tu je granični prelaz za Rumuniju, hidrocentrala...
Kada bude seo u kola, izgledaće neuredno, tamni uvojci će izgledati prljavo, sasvim dovoljno da privuku pažnju vozača. Kada bude izašao u Kladovu kod Arheološkog muzeja Đerdapa i kada bude prošetao gradom i seo u neki kafić, lice će mu biti ukrašeno po kojom borom, a kosa prošarana sedim vlasima.
Predveče, kada se bude napio i napravio problem u kafiću, biće sed i malo pogrbljen. Biće to sasvim dovoljno da se dobiju različite priče od očevidaca, i da nikada ne bude uhvaćen. Istraga će jedno vreme tapkati u mestu, a potom će ceo slučaj pasti u zaborav.
Neboljubu zaigra desni brk dok je ustajao. Uputi se sigurnim korakom nazad ka šumarskom domu, naslađujući se i dalje mislima o Preobraženju. Mrak mu sada nije predstavljao problem.
Ušao je polako u sobu, bacio Ozermine stvari u kamin i zapalio ih. Skinuo se go i bacio krvavu odeću na vatru, otišao do kupatila gde je obrisao celo telo vlažnim peškirom. Potom se vratio nazad u sobu i iz ranca izvukao čistu odeću. Ostale tragove po nameštaju, rukohvatima, prozoru, Neboljub se nije trudio da ukloni. Ionako ga nikada neće pronaći.
Telo je već počelo da se oseća i Neboljub uze nož i nadnese se nad Ozermu. Posao još nije bio gotov.
U najtanjim listićima sljuštio je ženinu kožu, počevši od vrata, preko leđa do nogu. Opet ju je okrenuo i uradio isti proces spreda. Kada je završio imao je lepu gomilu naslaganu pored Ozerminih nogu. Mušice su dosadno obledate oko tela, pa Neboljub pokupi kožu, izvadi poslužavnik i teglu soli koje je nosio u rancu i prionu na posao.
Nešto mora da se prezalogaji usput.