Tragovi na vodi je ime kolumne koju piše Dragan Drobnjak, književnik i novinar. Osobenim stilom koji je pitak i čitljiv, na tankoj liniji koja deli novinarstvo od književnosti, Drobnjak iz broja u broj niže priče o velikim malim stvarima koje život znače. Kolumna u Pressingu redovno izlazi od broja 45.

O VELIKIM ZUBIMA SAVESTI - O JEFTINIM MUŽEVIMA - O CRNOM ČETNIKU

Piše: Dragan Drobnjak

Sve, sve, ali taj jebeni osećaj krivice...
Probudiš se jednog jutra i shvatiš da već tri dana piješ, da si zaboravio da odradiš brdo vrlo važnih, neodložnih poslova, da si ispalio gomilu ljudi, a da ne govorimo o broju "duševno povređenih" (boli ih kurac!) osoba  koje si "čačnuo" iz nehata, nikako ne uspevajući da obuzdaš svoje dinaroidno poreklo.
Prođe ti sve to kroz glavu i lupiš se šakom u čelo! Zgrčiš se u krevetu, pokriješ se po glavi i ćutiš tridesetak sekundi. Onda naglo ustaneš i kažeš sebi: "Stoko jedna"! Naravno, opet se udariš po glavi. Vrištiš glasno i zaklinješ se da nikada više nećeš da piješ, nećeš ni cigaretu da zapališ, a kamo li... Od sada ćeš da vodiš uredan život. Vreme je da posvetiš malo više vremena svojoj devojci koju izdaje strpljenje, da štediš za zimovanja i nove godine, da počneš da veruješ u tranziciju...
Naglo se trgneš, odeš u kupatilo, istuširaš se, obučeš i izađeš napolje.
"Kakav lep dan, TREZAN SAM", pomisliš i kreneš niz ulicu.
Odlučuješ se za varijantu da pođeš prema centru i (u nekoj od baštica) popiješ jedan kraći espreso sa malo mleka i kiselu vodu, pa da na miru prelistaš novine i vidiš šta se sve desilo u belom svetu dok si ti bio u veštačkom raju, van ovoga sveta. Vadiš iz džepa mobilni telefon i zoveš drugara s kojim si pio do sinoć i pozoveš ga na kafu. On oduševljeno prihvata!
Ćutite, pijete tu kafu i kiselu i "uživate", sve dok se neko od vas dvojice ne napravi pametan i kaže:
- Dobra ova kafa, samo NE RADI!!!
I dok se dvoumite, da li da cimnete neke poznanike koji "možda znaju neku dobru šemu u gradu" ili da odmah krenete do najbliže kafane i pod hitno popijete po pivo, odlučujete se za... za... za OBOJE, naravno, i otputujete u noć iz koje se budiš sutra ujutru i pitaš se koji ti je kurac trebalo da sve to radiš i grize te, ali GRIZE te SAVEST!!!

***

Našao sam se s drugarom u gradu. Pričamo uobičajene priče tipa: "Šta baviš, čime se radiš?", što bi rekao Dača. Nemojte molim vas da me pitate ko je Dača, jer odgovor na to pitanje ni sam Dača ne bi znao.
Nego, da se manem Dače, nisam o tome hteo da pišem. Dakle, sedimo u parku, na Trgu kralja Aleksandra, drugar i ja i posmatramo namontirane devojčice kako užurbanim poslovnim hodom, bacajući uokolo zavodljive poglede, ulaze i izlaze iz zgrade Pravnog i Ekonpmskog fakulteta. Slučajno poznajem neke od njih i siguran sam da od njihovog studiranja nema "ni mojega" (da prostite).
Neka mi ne zamere one retke prave pravnice, ali to je definitivno tako. Koja god ne zna šta će sa sobom u svojoj provinciji, sa svojim momcima automehaničarima i uzgajivačima paprika, upiše recimo - pravo. Upisaće bez problema ako nađe 40-50 hiljada za školarinu.
Njen tata oduševljeno prihvata ideju. Svaki normalan otac platio bi i više da spasi svoje lepo dete od toga da ga prevrću autolimari po garažama i znojavi seljaci po njivama. Ona zaslužuje mnogo više! Npr. budućeg sudiju, biznismena ili potencijalnog političara koji volontira u Savezu studenata. Uz malo sreće, ostaće trudna i on će je (u mladalačkoj panici) oženiti i svi će biti srećni i veseli! Kakav b'e ispit?
Međutim, možda je i pogodi grom, pa počne da uči i postane sudija, advokat...

***

I na kraju, moram da vam opišem kako sam se prekjuče zbunio, zahvaljujući lošem poznavanju latinoameričke poezije.
Koreni zabune nalaze se pre nekih sedam godina, kad sam studirao u Prištini. Moj tadašnji cimer i prijatelj Čedomir Ašanin (sa kojim sam zajedno objavio prvu zbirku pesama "Muva u krugu") pisao je roman, zasnovan na tvrdnjama njegove baba-ujne (ili baba-strine, ne znam tačno) koja je bila od Giljena, iz crnogorskog plemena Banjani. To negovo pisanije je počinjalo, otprilike, ovako:
Jednog dana svratio sam kod babe Novke. Nisam je vidio skoro osam godina.... Iz kredenca je izvadila požutjeli komad hartije, isječak iz sarajevskog "Oslobođenja" iz sedamdesetih godina:
"Poznati kubanski pjesnik Nikolas Giljen, dobitnik je ovogodišnje nagrade... Nezvanično saznajemo da je Nikolas našeg porijekla i da je rođen negdje između Nikšića i Žabljaka..."
U daljem tekstu Čedovog romana (koji on na svu sreću nikada neće napisati) trebalo je da ide babina priča o njenoj porodici i bratu Nikoli, koji je nestao sa četnicima Pavla Đurišića kod Zidanog Mosta u Sloveniji za vreme II svetskog rata.
Čedo je u svojoj glavi razvio zanimljivu priču o Nikoli Giljenu - crnogorskom četniku, koji postaje Nikolas Giljen - veliki kubanski pesnik .
Pre neki dan dopala mi je šaka jedna knjiga - Latinoamerička lirika (izbor, prepev i predgovor Vladeta R. Košutić; Prosveta Beograd; 1976). Uz Borhesa, Nerudu i ostale meni poznate likove, na 180. strani, glavom i bradom - Nikolas Giljen!?
Pročitao sam kratku biografiju i skočio kao poparen. Više puta sam, kao u groznici, okretao Čedov broj. Birali ste nepostojeći broj. Šteta. Verovatno sam bio pijan kad sam zapisivao njegov broj. A baš sam hteo da mu kažem kako je nesuđeni junak njegovog romana i brat baba-Novke u stvari:
    "Nicolas Guillen, 1902  -----, Kubanac. Mulat, pesnik crnačke Kube..."