VB MANIJA - Ne očekuj previše!

Ovde samo fale 
Kinez tranvestit
i Šiptar zoofil!
sms poruka rezigniranog gledaoca poslata
prve večeri drugog redovnog serijala VB

Nama treba organajzer,
Kad smo takvi neuki,
Jedan veliki burazer,
Da nas smesta okupi.
Sad je vreme stajlinga,
Ceo svet se popravlja,
Sve u slavu rejtinga,
I to nam se dopada.
reči pesme iz prve epizode
drugog ciklusa serije Mile VS Tranzicija

...bestidno raspravljanje o intimnom životu
u nižim klasama jednog društva ima otprilike
istu funkciju kao i razgovor o vremenu u višim.  
Viktor Peljevin

Piše: Milan Cakić 

Kada jedan društveni fenomen izazove vanrednu pažnju, kada o njemu svi pričaju, što je slučaj sa Velikim bratom, on neizostavno budi veliku znatiželju. Njime se bave mnogi novinari, tabloidi, društveni naučnici, pa i političari. Ovaj tekst predstavlja pokušaj da se objasni šta je to Veliki brat, kako je nastao i zbog čega je postao toliko popularan.

    Na početku valja opisati društveni kontekst u kome je ova pojava mogla da nastane i proslavi se. Živimo u alijeniranom društvu gde neposredna komunikacija među ljudima ima sve manji značaj. Glavni izvor saznanja nije više živa reč, već informacija višestruko posredovana u strukturalnoj spirali masovnih medija. Podaci umesto emocija, elektroni umesto ćelija! Otuđeni smo sami od sebe, ali smo otuđeni i od drugih. Sve komplikovanija podela rada dovodi do nepomirljivih razlika među ljudima. Niko više nema uvid u celinu života; svi su učaureni u svoje društvene položaje i igraju svoje društvene uloge. Stvara se nepremostivi jaz između javnog i privatnog života, posla i dokolice. U ovakvim okolnostima senzacionalizam, polusvareni sadržaji masovne kulture i uvek jednoslojni produkti industrije zabave lako postaju predominanti elementi pogleda na svet.

 Iako svi pričaju o Velikom bratu, malo ljudi zna odakle je peuzet i šta znači koncept Veliki brat. Ideja da se reality show nazove ovako dolazi iz knjige 1984 Džordža Orvela (pravo ime Erik Artur Bler). Ova kniga je svojevrsna utopija (grčki topos-mesto, u-negacija: ne-mesto, mesto koje ne postoji, zamišljeno društvo). U sociologiji se pravi razlika između pozitivnih i negativnih utopija. Primeri pozitivnih utopija su: idealno društvo Tomasa Mora (koji je i skovao ovaj termin), Grad Sunca Tomaza Kampanele, falange Šarla Furijea i zajednice seljaka-radnika Roberta Ovena. One predstavljaju poredak sreće gde nema siromaštva i kriminala i gde svi učestvuju u donošenju odluka koje se tiču dobrobiti čitave zajednice. S druge strane, negativne utopije daju potpuno drugačiju viziju zajedničkog života ljudi. U njima vlada ekstremni totalitarizam, nema slobode mišljenja i izražavanja i svi su podanici vođe koga moraju da cene i slušaju po cenu života. Orvelova 1984 je jedna od njih, a druge poznate negativne utopije su: knjiga Reja Bredberija Farenhajt 451 (po kojoj je Fransoa Trifo 1966-e snimio izvrstan film), Vrli novi svet Oldusa Hakslija, film Žan Luk Godara Alphaville, filmovi Terija Gilijama Brazil i 12 majmuna, čuvena Paklena pomorandža (Stenli Kjubrik 1971-e snimio film po romanu Entoni Bardžesa) itd. Negativne utopije se u novije vreme nazivaju i distopijama.

Knjiga 1984 (po kojoj je takođe snimljen film u režiji Majkla Redforda, i to baš 1984. godine) opisuje četiri saveza u svetu koji su u konstantnom nepostojećem ratu idealnom za očuvanje kohezije podanika i njihove poslušnosti. Ništa ne spaja ljude kao postojanje zajedničkog spoljnog neprijatelja. To što on u ovom slučaju faktički ne postoji ga ne sprečava da vrši svoju funkciju! Jedan od saveza je Okeanija, u kojoj se dešava radnja knjige. U njoj postoje Ministarstvo mira, koje se bavi ratom, Ministarstvo ljubavi, koje se bavi veštačkom reprodukcijom stanovništva i pazi da ne dođe do stvarnog emotivnog ili fizičkog kontakta među ljudima, Služba za novi jezik, koja stalno smanjuje broj reči koje se smeju upotrebljavati, Kontrola misli i slične institucije, a Veliki brat je vođa koji preko kamera postavljenih bukvalno svugde (i u kućama ljudi) prati svaki korak svojih podanika. Otuda i slogan „Velik brat vas gleda“ i logo emisije koji predstavlja „svevideće oko“ Velikog brata.  

Ideja za reality show Veliki brat se javila četvrtog septembra 1997. tokom brainstorm sesije u nezavisnom delu holandske produkcijske kuće Endemol koji se zove John de Mol Produkties. Radni naziv za novi format je bio „de Gouden Kooi“, što znači zlatni kavez. Prvi Veliki brat se prikazivao 1999. u Holandiji na kanalu televizije Veronica i odmah je postao hit u više od 70 zemalja. U većini zemalja u ovoj emisiji učestvuju mladi ljudi, a gledaju je uglavnom mladi ljudi pripadnici srednje i niže klase. Pojavljivanje Velikog brata je izazvalo različite reakcije, među kojima je i osuda i oštra kritika od strane konzervativnih i starijih ljudi.      

Veliki brat se kod nas prikazuje na televiziji B92, koja je kritična prema svemu i svakome (što je dobro), samo ne prema sebi (što je licemerno). Dok se predstavlja kao topla medijska kuća duboko zabrinuta za goruće probleme zemlje Srbije i njenu dobrobit, ova televizija iz dana u dan pokazuje da je, u stvari, velika mašina za pravljenje para, na šta koncepcija Velikog Brata nedvosmisleno ukazuje. Koliko su se samo novih načina za mužu para oni i ljudi iz Emotion-a dosetili u pauzi između prva dva serijala. Sve u slavu rejtinga!

Da vidimo sada zbog čega je Veliki brat toliko prijemčiv masama. Faktori koji doprinose planetarnoj popularnosti ovoj programa se uslovno mogu podeliti u dve grupe: socijalni i psihološki. Prvo nešto o socijalnim faktorima uz napomenu da ovi činioci ne deluju odvojeno i nezavisno jedni od drugih. Moderni način života, gde nema nepatvorene i nepostvarene interakcije među ljudima, svodi se na simulaciju. Kako kaže Bodrijar, simulakrum i simulacija postaju peovlađujući društveni fenomeni. Ništa nije stvarno i, ma koliko paradoksalno zvučalo, nekreativna imitacija je postala preovlađujući oblik kulturne (re)kreacije. Čovek postaje urbanit, homo urbanus, biće koje je zavisno od preopterećenja svih čula i kome nikad nije dosta senzacija. Međutim, pogrešno je misliti da urbanit živi samo u gradu – to je stanje uma i ne zavisi mnogo od fizičkog okruženja. Ne čudi što u takvoj situaciji besmislena simulacija stvarnog života kakva je Velik brat dira u najdublje sentimente ljudske psihe. Uostalom, ne morate mnogo kopati!

Dve stvari koje urbanitu pružaju najviše prilika da dođe do hrane za svoja čula i do senzacija su novac i slava. Zbog toga su oni toliko bitni, a možda i najvažniji elementi u koncepciji Velikog brata. Sa jedne strane, novac i slava motivišu ljude da se prijave za učestvovanje, a sa druge strane dodatno fasciniraju gledaoce i teraju ih da razmišljaju o učesnicima i raspravljaju sa drugima o njima. Moderni olimpijci, kako ih naziva Edgar Moren, su aristokratija današnjeg društva.

One koji tvrde da su pronikli u suštinu ljudske prirode treba smatrati budalama i šarlatanima. Međutim, neke univerzalne osobine čoveka se ipak mogu ekstrahovati iz okeana krvi koji se dobija ceđenjem istorije civilizacije. Jedna od njih je posebno zaslužna za uspeh Velikog brata. To je (manje ili više sebično motivisana) zaineresovanost za drugo ljudsko biće koja se najpreciznije može označiti pojmom empatije. Pozitivna strana empatije je spremnost da se pomogne drugom čoveku u nevolji. Sa druge strane, značajna manifestacija ove osobine je sveprisutni voajerizam. Najzad se legitimno mogu gledati svakodnevne aktivnosti ljudi, a da to ne budu one osobe od kojih nam je već muka. Kada se uzme u obzir i to da je televizija danas najznačajniji i najuticajniji medij, rezultat je ogromna popularnost Velikog brata.  

Sledeće pitanje se tiče specifičnosti koje su karakteristika Srbije, tj. ovog našeg srpsko-crnogorsko-bosansko-hercegovačkog Velikog brata. Konstelacija društvenih prilika na ovim prostorima je svakako drugačija nego u drugim krajevima Evrope i sveta. Na zapadnom Balkanu se dugo živelo u patrijarhalnom režimu čiji su odjeci i danas primetni i čiji su ostaci prisutniji nego što se može činiti. Verovatno je da to ima uticaj na opsednutost ljudi ovim reality show-om. Pre svega, u takvom načinu života su, zbog zajedničkog obitavanja više generacija pod istim (uglavnom premalim) krovom, postojanja opština kao političkih jedinica i nepostojanja privatne svojine, empatija i voajerizam prirodni koliko i materinski instikt. Sa druge strane, zbog reperkusija patrijarhalnog režima kod nas, Velikog brata gleda veliki deo starije populacije. U prvom serijalu se to moglo objašnjavati time što je u studiju-kući bilo nekoliko starijih učesnika. U drugom serijalu, međutim, to nije bio slučaj. Ipak, mogli ste čuti vremešnog poljoprivrednika koji govori o tome kako preko dana ide u polje da radi, nakon čega dolazi kući da se omori i gleda „brata“ pre spavanja.

Pored uticaja ostataka sentimenata patrijarhalnog načina života, na voajerizam kod naših ljudi je uticao i komunizam koji je došao posle njega. U tih pedeset crveno-crnih godina zahtevala se jednakost i prosečnost i insistiralo se na tome da ljudi nemaju šta da kriju jedni od drugih. Zbog toga su građene zgrade sa ekstremno tankim zidovima i pregradama između spratova, tako da možete čuti komšiju kad ide u WC, sprema ručak, zadovoljava ženu ili, teško njemu, priča nešto loše o Velikom drugu.

Još jedna interesantna stvar je ironija koju čini to što su mnogi gledaoci bili razočarani učesnicima, „zadacima“ i drugim serijalom uopšte, pri čemu je njegov slogan glasio „Očekuj neočekivano“. To se može pripisati karakterističnoj zbunjenosti i protivrečnosti  čoveka sa ovih prostora. Kako drugačije objasniti to što su, i pored svega, sva istraživanja pokazala da je gledanost Velikog brata porasla. Pravo pitanje je da li bi ljudi isto mislili da su takmičari i sadržaj iz drugog serijala bili takmičari i sadržaj prvog i obrnuto.

Bilo kako bilo, o Velikom bratu se kod nas, u vreme dok se prikazuje, priča na svakom koraku. Nema mesta sumnji da će se takva situacija ponoviti sa tokom emitovanja drugog VIP i trećeg redovnog serijala ovog svetskog hita. Do tada će svi željno iščekivati da vide ko će biti novi učesnici i upoznavaće ih; oni osetljiviji će se sa setom i suzama sećati tragično nastradale trojke, penzioneri će uz partiju šaha u parku bezobrazno komentarisati kako je Daca jela bananu, a bakice iz staračkih domova će se stidljivo smijuljiti prisećajući se kako je Peđa The Boy u trenucima pijanastva neočekivano smaknuo pantalone i stavio „budalu“ na sto. VRH BRATE!!!

{moscomment}