Strip: intervju - MIKE MIGNOLA,
autor stripa HELLBOY          

PAKLA PUNI DŽEPOVI

Preveo i priredio: Marko Stojanović

Malo je savremenih strip crtača koji mogu za sebe da kažu da svakim svojim stripom čine pomake u strip umetnosti, i da im uspeva da u svojim stripovima urade nešto stvarno novo. Majk Minjola to može, i  to s pravom, pošto se njegov uticaj oseća kod mase crtača kako s one, tako i s ove strane okeana.  

Za one koje nisu upoznati sa Hellboy-em, kako bi opisao strip?
Radi se o natprirodnoj, misterioznoj i akcionoj priči.

Ko je Hellboy, a ko su sporedni likovi koji se u stripu pojavljuju?
Hellboy je u teoriji naveći svetski istraživac okultnog. On je ustvari neka vrsta demona, prizvan na zemlju tokom Drugog Svetskog rata, odgajan medju ljudima, misli o sebi uglavnom kao o čoveku, a mogao bi uistinu biti Zver Apokalipse. Uprkos tome, on je dobar tip i bori se protiv čudovista. Strip je pun drugih bizarnih i neljudskih monstruma koji su uglavnom dobri momci, par ljudi koji su ubačeni ovamo – onamo, ludih nacističkih naučnika, i onoliko palp klišea koliko stanu u strip.

Hellboy je znači odgojen kao pristojan Američki klinac.
Upravo tako; osećao sam to kao trijumf okoline nad genetskim nasledjem. On izgleda kao demon, ali ako ga okružis pravim ljudima i dozvoliš mu da se igra sa nekolicinom Američkih vojnika, ispašće od njega sasvim okej osoba. U stvari, mislim da on ne uopšte ne voli da bude podsećan da nije samo običan tip.

Sam Hellboy izgleda poprilično jedinstveno, posebno u poredjenju sa svim drugim stripovima  koji se objavljuju. Odakle si crpeo inspiraciju za njega?
Hellboy bukvalno predstavlja sve što sam ikada hteo da crtam. Malo po malo to postaje jasno i uobličava se. Samo sam želeo da realizujem priče kakve niko nije u to vreme radio, stvari o kojima sam ja razmišljao. Želeo sam da radim akcionu priču s velikim monstrumom, ali sam takodje želeo da iskoristim sve te folkorne priče, bajke i mitologiju koje sam oduvek voleo i priželjkivao da se njima bavim u stripu. Bilo je to zaista kao kad uzmete sve što volite i stavite na jedno mesto. Nekad sve to funkcioniše, nekad ne, ali je uglavnom za mene veoma zabavno. Nalazim se u čudnoj poziciji sa Hellboy-em zato što se spremam da ga posle ove godine stavim malo u stranu, jer imam jednu drugu stvar kojoj bih da se posvetim. Posle WAKE THE DEVIL-a  sam doveo Hellboy-a do jedne tačke  u kojoj sam počeo da isprobavam neke velike kosmičke stvari, ili da te iste kosmičke stvari dajem u naznakama, a ustvari nisam bio siguran kako to želim da nastavim. Upravo počinjem da dobijam ideju o tome, i veoma je radikalna, gigantska stvar u ovom trenutku. Želim da radim nešto drugo, pa da se onda vratim Hellboy-u sa svežim pogledom.

Hoćeš li nam dati neke naznake o čemu  ce se raditi u tvom novom projektu?
Biće u neku ruku sličan Hellboy-u, i verovatno radjen za DC, upravo smo počeli pregovore oko tog projekta. Neće se raditi o velikom crvenom tipu koji se bori protiv čudovišta, već o liku koji se bori protiv čudovišnih stvari. Prilično je sličan stripovima o Hellboy-u jer se bavi neobičnom Viktorijanskom istorijom. To je više detektivska priča, ima u njoj puno arhetipskih likovova iz stare palp literature koja mi se zaista svidja.

To nas dovodi  do pitanja koje sam imao o tvojim Viktorijanskim dekorima: ti izgleda zaista uživaš u njihovom crtanju. Koliko si istraživanja uložio u njih? Da li je to samo nešto čime se baviš sa strane, neka vrsta hobija, koji potom unosiš u svoj rad?
Uvek sam voleo kako to izgleda, svidja mi se celi period što se tiče mode i interijera. Toliki deo te Viktorijanske literature o duhovima, koju volim, je prožet tom vrstom atmosfere... Toliko se dobro da iskoristiti za takvu vrstu priča. Pomislite samo na Žila Verna i Herberta Džoržda Velsa i Šerloka Holmsa, stvari koje taj period naprosto donosi sa sobom. Pola tvog posla je uradjeno time žto si ga smestio u tu epohu, ljudi znaju tačno žta da očekuju čim vide likove koji nose tu vrstu odeće. Moram priznati da je zabavno igrati se tim konceptom. Što se tiče istraživanja: Imam puno knjiga, i volim da radim po dukumentaciji. Stvarno se lepo zabavljam kopajući unaoklo i nalazeći taj tip nameštaja ili tu vrstu enterijera za sobe, te kostime i druge stvari koje su mi potrebne.

Priča The conquering worm se izgleda više bavi neobičnom naukom nego natprirodnim. Da li je to uradjeno namerno?

Ne baš. Malo toga u Hellboyu se radi namerno. Ova priča čak uopšte nije bazirana na folkloru. Ovo je bas priča o ludim naučnicima i takvim stvarima. Naravno, puno kratkih priča o Hellboyu su direktno zasnovane na starim predanjima, na folkloru ili mitologiji. Veće mini serije znaju da budu prava smeša svega i svačega i ova je upravo takva. Ima i u njoj puno natrprirodnog, duhova i mračnih stvari, ali je više o ludim naučnicima i vanzemaljskim stvorenjima.

U skorije vreme si koristio dosta legendi u svom radu. Da li je to nešto prema čemu gajiš ljubav?
To je nešto što sam oduvek želeo da radim. Još od kada sam prvi put počeo da čitam ovakve stvari, znao sam da želim da ih nekako inkorporiram u svoje stripove. Ikonografija je zaista izuzetna – kao naprimer ikonografija Svetog Danstina sa klještima i svim ostalim (iz priče The box full of evil) – uvek sam naginjao takvim bizarnim stvarima. Neke od najboljih priča o Hellboy-u koje sam uradio bile su gotovo doslovne adaptacije starih narodnih priča, tako da im se uvek vraćam. Da budem iskren, u stvari sam ponovo počeo da čitam predanja jer sam iskoristio skoro sve one narodne priče koje su u meni izazvale reakciju “Čoveče, ovu moram da uradim!” Poštoje još dve koje nisam obradio i koje će verovatno zaokružiti sledeću kolekciju kratkih priča – kad god je uradim. Ali želim da u pokrenem više stvari, i zato The conquering worm nema ništa sa narodnim predanjima. 

Nacisti imaju veliku ulogu u Helboy-u. Zašto?
Moj omiljeni odgovor na to pitanje je da je Naciste lako koristiti kao negativce zato što ne zahtevaju nikakvo objašnjavanje. Toliko ima teorija o tome čime su se sve bavili Nacisti da može sasvim opravdano da kažete “Znate, Nacisti su imali svemirski program” i ljudi će reći “Pa, to bi mogli biti istina. Bog zna da su radili na svemu ostalom.” Hellboy-evo poreklo je povezano sa Nacistima, i bilo je lako tome se vraćati, ali smatram da je ovo moja poslednja upotreba Nacista u Hellboy-u. U ovoj priču su oni u fokusu, i kada je okončam, mislim da sam s njima završio. Tražićemo neke druge zlikovce.

Hellboy je prožet specifičnom vrstom humora?
Ako me nešto zasmejava, onda znam da to želim sledeće da radim. Problem sa takvim stvarima je sto su mi smešne samo po prvi put. I kad to zaista napišem i nacrtam i sve što ide uz to, sam sebi kažem: “Čoveče, ovo uopšte nije smešno!” Zato što više nije uopšte ostalo spontanosti.

Zaista?
Ista je stvar sa Hellboy-evim imenom. Kad sam ga prvi put smislio, mislio sam da je najsmešnije ime na svetu. Medjutim, posle tri ili pet ili koliko je već godina bilo prošlo kad sam konačno pristupio realizaciji, naravno da sam sebi rekao “kakvo glupo ime”.

Njegovo ime ne ostavlja baš mesta nagadjanjima o njegovom poreklu.

Sasvim tačno. Nisam ni želeo da budem suptilan ovom prilikom. Desilo mi se, ranije, da mi jedan od ovih autora koji rade za Image kaže „Hej, pa ne možeš stvarno da ga nazoveš Hellboy, treba ti smrtno ozbiljno ime ili ga niko neće kupovati.“ Istina je da sam stariji od velikog broja tih momaka iz Image-a, imam 40 godina, i ne bih se baš dobro osećao dok bih nekome govorio“Crtam Azadorta, lovca na demone!“

Zabavan je način na koji Hellboy, sa nekom vrstom humora na sopstveni račun, susreće paranormalno uz replike tipa „Znao sam da će se ovo desiti. Proklete mumije.“
Vidiš, nikada zaista nisam razmišljao o tome. Taj strip toliko odražava moju ličnost, da mi nije palo da u tome uopšte ima humora, ili bilo šta u tom pravcu.

Pa eto, niko drugi se ne bavi paranormalnim na taj način.
Iskreno, mislim da je prevelik broj stvari koje se bave paranormalnim, a ne čitam suviše stripova o natprirodnom, bolno dosadan i apsurdno ozbiljan. Volim i ja da u stripu imam ozbiljnih stvari, voleo bih jednog dana da uradim strip koji će nekog rasplakati jer mislim da je i to vrlo važan deo u stripu o natprirodnom. U stvari, ja uglavnom želim da crtam čudovista. To je neka uporna crta moje ličnosti da želim da crtam različita čudovišta koja se tuku do iznemoglosti ogromnim kamenim čekićima, a pošto je moj junak i sam čudovište, mogu da da crtam monstrume na svakom kadru.

Stvarno?
Čak i kad pazari namernice kod bakalina, mogu da crtam čudoviste. S druge strane, mislim da je Hellboy danas poznat proizvod, što je sjajno.  Jedan od razloga zašto pokušavam da uradim sto više stvari sa Hellboy-em, što češće mogu je da bi ostao tako ostalo. U mojoj stripografiji, nikada se nisam zadržavao na nekom stripu duže od jedne miniserije. Radeći Hellboy-a u kontinuitetu pokazujem ljudima da sam s njim stvarno ozbiljan. Planiram da nastavim da se njime bavim, ne samo da uradim jednu miniseriju i onda da radim nešto drugo.

Dali su te stvari na kojima se nisi zadržavao stvari za koje nisi mnogo mario?
Da, bilo mi je stvarno stalo samo do odredjenih stvari koje sam radio. Nikada nisu bile namenjene da budu serije, vrlo sam malo radio na redovnim mesečnim sveskama. Radio sam na Hulku neko vreme, bilo je tu još nečega sitnog, i to su bila užasavajuća iskustva na početku moje karijere. Tada sam naučio da uzimam na realizaciju samo one projekte koji mogu da stoje sami za sebe, jer mi je period koncentracije (na neki posao) vrlo kratak. Na primer, uzeću da uradim svesku o Wolverin-u od 48 strana, ali ne seriju već samo jednu od 48 strana. To je zato što uz malo sreće mogu dovoljno da se zagrejem da mi bude stalo do Wolverin-a  na svih 48 strana. Ali da to radim svakog dana, to ne.

Da li je zato Hellboy u stvari serija serija, u kontrastu sa beskrajnim serijama o kojima si upravo pričao?
Glavni razlog što u pitanju nije serija je što sam suviše spor. Ne bih mogao da izbacim mesečnu svesku. Volim da sam u stanju da vidim obe strane priče, volim da imam kraj i početak i biram to kao način rada koji me više ispunjava. A to takodje i znači da u nekom trenutku mogu jednostavno da stanem i da se neko vreme bavim nečim drugim. Naposletku, želeo bih da Hellboy bude serija medjusobno nepovezanih avantura.

Koliko si zapravo bio umešan u fillmsku verziju Drakule? 
Moj angažman na Drakuli bio je zaista minoran. To je jedna od onih situacija gde je veliki broj ljudi preuveličavao moje učešće, koje je, kao što sam rekao, bilo minimalno. Pošto sam živeo u San Francisku i pošto sam  navraćao do Zootrop Pictures-a da pokupim materijal o Drakuli, povremeno su me pozivali da uradim neke modifikacije na modelu Drakulinog dvorca koji su pravili. Snimci tog materijala su pristigli i Kopola nije baš bio presrećan s tim kako je to izgledalo, pa smo nas dvojica seli da porazgovaramo... Rekao mi je šta želi i ja sam samo uradio neke crteže za ljude koji su pravili model da bi bili u stanju da stvar doteraju tako da bude bliža njegovoj zamisli. Ja i neko sa kim nikada nisam progovorio ni reči smo to zajedno izdizajnirali. Preko Romana Kopole faks je išao tamo ovamo tri – četiri puta, ja bi uradio nešto, neko drugi bi uradio nešto i to bi mi se vratilo. Uradili smo to za jedno popodne, i taj model je iskorišćen u filmu. Bilo je to prilično uvrnuto. Onda sam uradio neke storibordove u poslednji čas. Najčudnije moje iskustvo bilo je kad me je jedne noći Kopola pozvao da vidim grubo izmontiran film, a tamo je bio i Džordž Lukas, pa smo nas trojica odgledali tu grubu verziju. Onda su njih dvojica, sa mnom u sobi, razgovarali o tome šta valja a šta ne, da li tu fale neke scene koje bi trebale da postoje, i saglasili smo se da bi trebalo ubaciti nekoliko scena da bi se kraj malčice izmenio. Frensis me je pozvao telefonom, i razgovarali smo o tome. U stilu stripovskih stranica sam uradio četiri scene i poslao sam mu ih faksom. Barem jedna od njih se pojavila u filmu upravo onako kako sam je ja uradio; film se otvara snimkom u kome se Drakula oprašta sa Elizabetom i odlazi u rat. Ovoga nije bilo u originalnoj verziji filma i dodato je u zadnji čas, što je bilo sjajno.

Raditi sa Kopolom i Lukasom!
Bilo je baš uvrnuto, i baš sam negde u to vreme stvorio Hellboy-a. Rekao sam sebi “Moja je karijera postala tako neobična, šta ću sada raditi?”. Završavao sam Drakulu (stripovsku verziju), “Šta ću da radim sledeće? Kad se ovako nešto desi možda bi trebalo se vratim svojim projektima.” U tom trenutku, osećao sam da bilo šta bih uradio bilo korak unatrag, ili u najboljem slučaju, ponavljanje onoga što sam već uradio u prošlosti.

Radio si na nekoliko filmskih spektakala, izmedju ostaloga i na dugometraznom crtiću Atlantis, kao i na animiranoj seriji Betman. Kakva je razlika izmedju crtanja nečeg na čemu će se raditi četkom, ili eventualno kompjuterom, i nečega što treba da se napravi, kao u Blade-u 2?
Ukratko, radi se o dvema različitim planetama. U stvari, neće biti dokaza moje umešanosti u Blade-u 2. U njemu sasvim sigurno neće biti ničega na šta možete pokazati rukom i reći da izgleda kao nešto što je osmislio Majk Minjola. Upravo zato što sve mora da bude napravljeno, kao što si maločas rekao. Što se mog angažmana na Blade-u 2 tiče, nisam bio produkcijski dizajner, već vizuelni konsultant. Moja je uloga bila u tome da pokušam da rediteljevu ideju i viziju stavim na papir, posle čega bi ti dizajni do kojih bi ja došao bili prosledjeni pravim dizajnerima i pravim produkcijskim dizajnerima. Moji bi se radovi koristili kao tačka odvajanja, što će reći da će možda nešto od onoga što sam smislio završiti na ekranu, a možda se i desi da jednostavno kažu, lepo je to, ali nemoguće ga je napraviti, pa ga škartiraju. Postoji gigantski dekor u Blade-u 2 i ja sam smislio neke ideje, ali sam takodje bio i u Pragu na pronalaženju odgovarajućih lokacija za film. Malo kasnije, vratio sam se u Los Andjeles i pojavila se produkcijski dizajner, pa sam joj pokazao crteže koje sam radio za ovu džinovsku laboratoriju. Upitala me je gde to može da napravi. Rekla mi je, bio si tamo, video si dekor, a ja sam odgovorio “ Jeste, ali opet, moj je posao da ovo radim kao da budžet ne postoji.“ Posle toga produkcijski dizajner mora da se nosi sa realnošću troškova i prostora i svih tih stvari... Dok ti u animiranom filmu ne dolaze ljudi govoreći ti „Ne možemo ovo da napravimo“, jer mogu sve da naprave!

Takodje si postao veoma poznat po svom radu na naslovnim stranama. Jedna od serija za koju si radio naslovne strane bila je “Death in the Family”. Da li si mogao da pretpostaviš da će priča dobiti toliku pažnju javnosti kad si u startu radio naslovnice?
Uzevši u obzir koliku sam medijsku pažnju dobio, voleo bih da sam bolje uradio te naslovne strane. Sećam se stvarnog uzbudjenja po kancelarijama “Zar će zaista ubiti Robina... ili možda neće?” Bilo je to ono – pozovi telefonom i glasaj. Izgledalo mi je to kao zaista blesav marketinški trik. Medjutim, to je takodje značilo da je jedna od tih naslovnica prikazana u Tajmu i Njuzviku.

Ima li drugih likova na kojima bi želeo da radiš, ukoliko naravno iskrsne nešto slobodnog vremena?
Nevolja sa time što radim svoje sopetvene stvari je što sam stvarno postao razmažen. Kad bi trebalo da baratam nekim drugim... Poznatim likovima, morao bih da sednem i pročitam te stvari. Da stvarno udjem u to, a ja bih radije radio nove stvari. Postoje likovi poput Betmena koje je zabavno raditi i za koje je lako učiniti da dobro izgledaju. Zabavljam se kad radim Betmena. Ne mogu da kažem da sam puno pročitao stripova o Betmenu (niti da znam mnogo toga o njemu), ali ga je interesantno crtati. Ovako iznenada, ne mogu da se setim ničega u industriji gde mogu da kažem “E, ovog nisam radio.” Postoji jedna dobra strana rada na naslovnicama: Pruža mi se prilika da crtam veliki broj likova. Kao u Cosmic Odyssey-i koju sam radio za DC, gde sam uradio dosta likova, odradio dosta tih junaka koje sam možda hteo da crtam. Ne, u pogledu likova iz stripa, ne žudim posebno da radim na nekom liku.

Kad pogledam tvog Hulka iz osamdesetih, tvoj se stil promenio dramatično. Da li je bilo nekog velikog katalizatora koji je ubrzao njegovu evoluciju u ovo što danas radiš?
Ima tu jedna stvar sa Hulkom, a to je da je teško reći šta sam ja tu tačno radio, pošto sam radio samo grube postavke, a neko drugi je sve to tuširao. Nećeš mi verovati ali bilo je puno ljudi koji su krivili tušera zato što je upropastio moje stvari. Ljudi nemaju pojma koliko sam tada bio loš. Hvala Bogu da se tip koji mi je tada tusširao strip sažalio na mene i učinio da izgledam bolje nego što sam tada zaista bio. Mislim da se cela ova stvar sa mojim stilom definisala tokom niza godina, kako sam ja počinjao da shvatam šta kog vraga radim u stripovima. Nije to jedna od onih stvari kad se probudiš jednog jutra i kazeš “Dosta mi je crtanja na ovaj način, sada ću da crtam nešto potpuno drugačije!” Radi se samo o tome kako vreme prolazi a ti radiš kontinuirano. Malo po malo i počinješ sebi da govoriš “Ej, svidja mi se kako ovo izgleda”. Pronašao sam, i to igrom slučaja, šta pali i šta mi najviše odgovara za rad. Moj rad se još uvek menja, i to nadam se će se tako nastaviti.

Čini se da se u tvojim stripovima stavlja akcenat na atmosferi.
Da, to je nešto što je palo na moja ramena od prvog Hellboy-a. Ljudi su govorili “A ti si onaj tip koji ume s atmosferom”. I dopada mi se to. Zato stalno nastojim da nadjem nove načine da postignem pravu atmosferu u stripu na različite načine, i zato sam u The box full of evil to uradio, izmedju ostalog, time što sam na zidove sobe postavio jelenske trofeje iz čijih ustiju curi krv. Opet je tu u pitanju kuća gde se nešto strašno desilo, pa sam želeo nešto novo i zastrašujuće. Radio sam priče gde su žabe iskakale iz zidova, ili tako nešto, i sa ovom sam osetio da mi treba nešto drugačije.

Da li pokušavaš da napraviš neku odredjenu učestalost objavljivanja epizoda Hellboy-a?
Ummmmmm, pokušavam da radim što češće moguće, ali ono sa čime se rvem je činjenica da bih verovatno mogao da ih radim brže, ali onda ne bi bile naročito dobre. Tako da ponekad kažem sebi “Majku mu, nisam zadovoljan kako ovo napreduje, voleo bih da na sledećem radim duže”, ali se sve svodi na to vaganje toga koliko dobre nešto možeš da uradiš protiv toga koliko često možeš da to nešto izbaciš. Ako bi utrošio godinu dana verovatno uradio sjajnu epizodu. A radije bih uradio jednu sjajnu, naročito zato što sam uradio samo jednu kojom sam sasvim zadovoljan i zato što bih voleo da uradim još nekoliko njih kojima bih bio zaista zadovoljan.

Koja je to epizoda kojom si zaista zadovoljan?
To je priža pod nazivom The Corpse za koju sam, dok sam je radio, mislio da je nešto najgore što sam ikada uradio i ne samo da sam (posle toga) shvatio da je nešto najbolje što sam uradio nego me je pozvala gomila mojih kreativnih heroja i rekla “Ovo ti je najbolji strip koji su uradio!” Pa sam sebi rekao “Vau, voleo bih ponovo ovako nešto da uradim.“ Zato bih voleo da odvojim vremena i ponovo napravim neku sjajnu epizodu. Ali, vidiš, meni je takodje jasno da moram da održim strip kao (moje) vlasništvo. Mora ga biti u prodaji i zato sam radio stvari kao što je Hellboy/Savage dragon. Znao sam da ce Erik (Larson) dobro odraditi posao, znao sam da delimo ukus pogledu mnogih stvari. I želeo sam Hellboy-a u radnjama tog meseca, a isti je bio slučaj i sa romanom o Hellboy-u, za koji mislim da je bio interesantan eksperiment. Mislim da je ispao prilično dobro, ali je to ipak bilo uvrnuto iskustvo. Nisam znao kako će ispasti, kako ce ljudi prihvatiti nešto sa čijim pisanjem ja nisam imao nikakve veze.

Koje te stvari inspirišu?
Imam toliko uzora da mi je teško da ih pobrojim. Ima tu puno Džek Kirbija. Predivni, stari stripovi Džeka Kirbija, moje sećanje na takvu vrstu stvari, želeo sam tu vrstu iskrenog, žestokog, čvrstog, zabavnog stripa. Različite stvari iz književnosti, stare čudne priče iz magazina koji su postojali u palp eri, Lavkraft i Robert. E. Hauard i ta vrsta pisaca. Sve te stvari zvekeću u mojoj glavi, sa starim gotskim ljubavnim i horor romanima, uskim, mračnim hodnicima i dopola potopljenim grobljima i istrulelim nadgrobnikm spomenicima. Tu je i nekoliko stvarno dobrih filmova, recimo Frankenštajnova nevesta. Radi se o takvim stvarima i o tome da pokušavam da skrpim što više njih u jedan paket, onoliko koliko je ljudski moguće. Mislim, a svestan sam da je ovo pojednostavljen i nerealan pogled na svet, ali zaista mislim da kad bi ljudi radili radili stvari koje ih stvarno inteesuju bilo mnogo više interesantnih stripova. Ali kod većine ljudi koji rade na stripu u pitanju nije njihova krivica. Imam sreće što se to što radim isplati, jer mnogi rade nešto šta ih apsolutno ne interesuje. Rade to zbog novca, ili zato što je jedini posao koji mogu da nadju, a produkt su stvarno užasni stripovi. Mislim, jasno se vidi da je Kirbi voleo da crta superheroje.

Isto kao što se jasno vidi da Sten Li voli da ih piše.
A Frenk Miler voli krimiće, i to je to.

Pa dobro, on je uvek radio krimice, čak kad su to bili stripovi o momcima u kostimima.
Sasvim tačno. Siguran sam da je tamo napolju neko ko umire da uradi vestern. Ne znam da li bi se prodao, ali je uvek lepo videti momka koji konačno uradi posao gde naprosto moraš da kažeš “Čoveče, vidi se da si zaista uživao radeći ovo,” zato što jasno vidiš razliku.

Preuzeto iz Strip Pressinga br.2.

Ovaj intervju je miks pet  razlicčitih intervjua koje je Majk Minjola dao u pet različitih prilika, Stivenu Džonsonu, oficijelnom sajtu Dark Horse-a, Kristoferu Irvingu, Rožderu Esu i Smajlin Džeku Rubiju. Odabir delova, skraćenja i sve ostale izmene su redakcijske.