Podsećanja o Srbiji, Evropi, demokratiji i socijalnoj pravdi

VREĐANJE INTELIGENCIJE

Piše: Jugoslav Joković

 

Ove godine postaje punoletan višestranački sistem u Srbiji, koji je uspostavljen 1990. godine prekinuvši višedecenijsko ideološko jednoumlje. Mnogo toga se u proteklih 18 godina menjalo - najviše političari, tek ponešto se promenilo od onih velikih stvari koje život znače, a nešto je manje-više ostalo stalna kategorija u ovom više ne tako kratkom periodu. Najveća konstanta u višestranačkom političkom životu je stalno vređanje inteligencije nas običnih koji smo dobili pravo da biramo.

Vređanje inteligencije rezultat je jednostavne trgovine u kojoj naša politička elita ima definisan cilj - spakovati kakvu parolu (žvaku ili patku, rekli bi u žargonu) i prodati širokim narodnim masama, kako bi se obezbedio period bitisanja u svetu kojem je sve čarobno - od poslaničkih, direktorskih i ostalih plata, pa do dnevnica za stranačke predstavnike - posmatrače na izborima u inostranstvu, gde na svakog glasača dođe po jedan posmatrač.

Zbog tih visokih ciljeva srpske politike bili sm prinuđeni da gutamo razne velike parole i ideje (bez ikakvog reda, rekli bi), istovremeno slano i slatko, toplo i hladno... Isti konobari bi nam neretko servirali specijalitete raznih kuhinja u kratkom vremenskom intervalu, uvek računajući da nismo toliko pametni da ih pitamo za promene i zaokrete u meniju. Naslednici komunista bili su tako najveći rodoljubi, pa onda mirotvorci bez alternative, potonji branioci Kosova postali su oni koji su Novi Pazar pretvorili u univerzitetski centar, Vojvodini podarili državne simbole i ingerencije, a ostatak Srbije na geografskoj mapi definisali kao nerazvijena područja u okolini Beograda.

Šta god da je u pitanju, računaju na naš zaborav. I nemaju granica. Misle, ako zaboravljamo ono što su radili i govorili nekoliko godina ranije, zaboravićemo i ono od pre par meseci, nedelja ili čak i dana. I tako nam isti oni koji su nas naterali da izađemo na prevremene izbore i opet gledamo višemesečne predstave o konstituisanju Skupštine i Vlade, govore da su razlozi koje su nam izneli bili samo za predizborne svrhe. Tako je to kod nas: pre izbora nešto je bilo izdaja, a onda posle izbora postaje dokument koji treba pažljivo pročitati. Ali nije to prvi put – gledali smo mnogo puta, pa se i navikli da najveći kritičari ranijih mirovnih sporazuma brzo postanu najveći branioci istih. A oni koji su donedavno bili tako glasni u zahtevima za lustraciju, danas govore kako su bliski (i to ideološki) sa istim onima koji se danas pretvaraju da su čuvari baklje socijalne pravde. Sve prolazi, dojučerašnji Arkanov saborac, te kao takav pripadnik najmračnijeg dela Srbije, postade najveći evropejac, Miloševićev potparol kandidat za (vice)premijera proevropske Vlade... niko ni da trepne. A v.d. beogradskog gradonačelnika (nesumnjive demokratske i evropske provenijencije, jelte), prepoznatljiv samo po svom razdeljku, u stilu a la Pinoče poruči da ga ne nerviraju i pritiskavaju, inače neće biti tako blag u opstrukciji konstituisanja gradske vlasti u kojoj nema njegove stranke. A u Nišu, onaj koji nas je naterao da tri meseca lupamo u šerpe sa zahtevom da se priznaju rezultati izbora, danas je najozbiljniji kandidat za gradonačelnika, i to ruku pod ruku sa vođama protesta...

Ali teško je to razumeti - to su viši interesi, to je politika.

Da, svakako je teško razumeti to kako socijalnu pravdu brane oni koji su Srbiju opljačkali hiperinflacijom, štednjom, švercom, šticovanim kursom..., pretvorivši je u jedno od najraslojenijih društava Evrope. Ipak, mora se priznati, da ima ideološke sličnosti sa onima koji su od njih preuzeli vlast i modele vlasti, a uveli i nove kategorije, tako karakteristične za socijalnu pravdu: raspodaja u privatizaciji, provizije... Da, ima dosta sličnosti. A i tajkuni su manje-više isti.

Ne zna se još uvek ko će formirati Vladu - nacionalno odgovorni ili socijalno odgovorni. Tokom ovih 18 godina nije prošao nijedan dan, a da neko od njih odgovornih nije bio na vlasti. Pa čovek ne može a da se ne pita: Kako se uopšte desilo da pored tako i toliko odgovornih vlastodržaca postanemo društvo, država i nacija sa najviše problema i nerešenih pitanja u Evropi? Odakle sirotinja, odakle tajkuni, odakle ...uff!

Malo je kasno, i prilično neukusno, da se za nacionalnu odgovornost i za socijalnu pravdu hvataju oni koji su pre 15, 10 ili 5 godina trošili prilike ovog društva i države, na isti način kako i danas troše naše vreme jalovim politikantstvom. Danas je nacionalna odgovornost braniti i spašavati za buduće generacije ono što je ostalo od države, i mnogo više od uspostavljanja socijalne pravde, ispravljati ogromne nanete nepravde, onako kako je to radio junak iz Šervuda.

Za kraj, slučajno ili ne, ovaj tekst je nastao u predvečerje 40-godišnjice studentskog protesta 68. I tada su akademci govorili o pogrešnoj nacionalnoj politici, o crvenoj buržoaziji, a svoje su zahteve izrazili kroz jednostavnu parolu: Nećemo da nam sutra vode oni koji su nam upropastili juče! Eh, ta šestdeset osma...