Kažu stručnjaci iz kojekakvih humanističkih nauka da je najlakše naći opravdanje za svoje postupke, da je najlakše sebi oprostiti, naći izgovore... Naličje ove naizgled jednostavne teorije kaže da je veoma bitno i jednako dobro ne oprostiti sebi, nego se dovesti u red, voditi život u skladu sa vrednostima i pravilima, raditi i unapređivati sebe i okruženje.

Da li ste za to da Kosovo ostane u sastavu Srbije ili ste za što brzi ulazak u Evropsku uniju? Sa tim pitanjem, u kojem su na neki šudan način stavljene stvari koje možda i nemaju puno veze jedna s drugom, građane Srbije saleću svi - od političara, preko analitičara pa do raznih agencija koje se bave javnim mnjenjem, ne dajući nam nijednu drugu mogućnost, osim da izaberemo nešto od dve ponuđene opcije. Nemamo prava da ne odgovorimo, da ne izaberemo, da nemamo stav, da imamo druge prioritete, jer - sada je pitanje pitanje svih pitanja: Šta je Srbija, ili gde Srbija pripada?

Srbija danas živi sa svojim izgovorima. Ovde se nijedno ozbiljno pitanje ne može pokrenuti, jer nije trenutak, ili ga prekrije neki o dežurnih izgovora. Ti su izgovori toliko jaki da se danas srpsko društvo opet deli – ovaj put biramo da li smo od onih koji kažu da je Kosovo iznad svega ili da je Evropa iznad svega.

Nikada mi nisu bili simpatični novinari i analitičari - frustrirani i uvek nezadovoljni po definiciji, kojima ništa nije po volji ni po ukusu, i zato mi je veoma odbojna svaka sličnost sa ovim mrzovoljnicima. Ionako je previše takvih, a premalo onih vedrih. Iskreno rečeno, pozdravljam svaki korak koji čini naš državni vrh u pravcu rešavanja veoma važnih pitanja statusa Kosova i evropskih integracija, cenim čak i dobru nameru i iskrenost, kad god ih prepoznam makar u minimalnim količinama kod naših rukovodilaca... Čak ih i ne osuđujem za lošu poziciju u kojoj se po ta dva pitanja nalazimo - nisu oni krivi ni što smo Kosovo izgubili, a nisu ni (mnogo) krivi što danas nismo bliže Evropi...

Ali, jesu odgovorni za to što su ova dva pitanja pretvorili u izgovore za sve ono što nisu rešili, za to što nisu dali odgovore na mnogo pitanja, jednako ili još više bitnih kao i
Kosovo i Evropa: kako ispraviti sve nepravde tranzicije i sprečiti nove, kako smanjiti korupciju i nepotizam, kako tajkunima i mafijašima raznih profila oduzeti moć koju su nezakonito stekli, kako smanjiti nezaposlenost, kako zaustaviti belu kugu, kako sprečiti dalji odliv mladih i kvalitetnih, kako postići ravnomerni regionalni razvoj, kako popraviti stanje obrazovanja, kako definisati odnos prema prošlosti, kako definisati strategiju za budućnost....

To su stvari kojima se u Srbiji treba baviti - ako njih rešimo, pobedićemo i bez Kosova, a Evropska unija će hitati da nam dodeli ulaznicu za taj klub. Svako od ovih pitanja na koje ne bude i dalje bilo pravih odgovora biće problem za današnje i buduće generacije, i tu nikakvo članstvo u EU, niti granica na Prokletijama neće biti od velike pomoći.

Ovako, ostaje mi da nam svima u godini koja nastupa poželim mnogo bolji ishod od onog koji se nekako nazire - da ostanemo i bez Kosova i daleko od EU i sa gomilom istih problema i pitanja na koje čekamo odgovore. Dakle, izgovore treba smestiti tamo gde im je mesto i od tih pitanja izvući ono najbolje, staviti ih u funkciju Srbije, nove i drugačije, koja će prestati da se bavi izgovorima, sagrađene na najboljim vrednostima naše prošlosti i sadašnjosti, Srbije koja neće tumarati i trošiti godine pod raznim izgovorima, nego se baviti realnim problemima. Nije to Srbija koja će trošiti energiju na bitke koje su davno izgubljene, niti ona kojoj će Zapad i njegove vrednosti biti zakon. To je Srbija koja neće stvarati uslove za nove poraze, nego pobeđivati, i imati svoje vrednosti kao zakone, zasnovane na tradiciji bogatoj i časnoj, koja nas uči da nemamo razloga da sami sebi stvaramo idole, nego samo da učimo i uzimamo od svih i od svega ono što je najbolje za nas...

Samo na taj način oslobodićemo se fatalizma sa kojim živimo. I onda će sve biti bolje. I izbori će biti izbori. A ne referendum. Opet!