Piše: Aleksandar Resan

 

Gotovo da nema čoveka koji nije čuo za hakere (hacker). Ipak, percepcija pojma hakera razlikuje se od osobe do osobe i u zavisnosti od konteksta ljudi ih ili poštuju ili ih se plaše.

Prvi put pojam hakera pojavio se na poznatom američkom univerzitetu MIT (Massachusetts Institute of Technology) gde je hakovanje u stvari označavalo neslanu šalu, ili neki šaljivi geg. U svakom slučaju opšte je mišljenje da je reč o antisocijalnom ponašanju koje se ispoljava kroz protivpravnu upotrebu računarske opreme i pratećih sredstava. Prema internetskim rečnicima pojam hakera označava onoga koji je vešt u korišćenju ili programiranju kompjutera, ali i onoga koji koristi svoje programerske veštine da bi izveo ilegalni upad u računarsku mrežu ili neki pojedinačni fajl.
Hakovanje predstavlja veoma širok raspon aktivnosti tako da ga treba sagledati u jednom opštem smislu. Još 1878. godine, samo dve godine nakon što je proradio Belov (A. G. Bell) telefonski sistem, grupa tinejdžera je upala u sistem i koristila se njegovim resursima na nedozvoljeni način. Momci su ubrzo izbačeni sa mreže, ali je priča o hakerima zapravo tek počela. estdesetih godina prošlog veka haker je bio pojam za označavanje ljudi koji poseduju ogromna znanja u oblasti računarstva i programiranja (kao što su Dennis Ritchie i Ken Thompson koji su razvili operativni sistem UNIX i programski jezik C), ali ubrzo veliki broj programera označenih tim imenom počinje da se bavi kriminalnim aktivnostima.
U vreme afere Votergejt i predsedničkog mandata Ričarda Niksona poznat je slučaj telefonskih hakera (phreaker). Oni su, naime, pozvali američkog predsednika preko tajne direktne linije za uzbunu i obavestili ga da je u Los Anđelesu proglašeno vanredno stanje. Na njegovo pitanje o čemu se konkretno radi grupa hakera je odgovorila da je u Kaliforniji došlo do nestašice toaletnog papira. Godine 1989. desio se prvi slučaj međunarodne cyber špijunaže u Zapadnoj Nemačkoj kada je grupa hakera uhapšena zbog upada u vojne i korporacijske mreže. Oni su navodno prodavali osetljive informacije ruskom KGB-u. Poznat je i slučaj Vladimira Levina, ruskog hakera, koji je 1994. godine ubedio kompjutere u banci Citibank da distribuiraju 10 miliona dolara na različite privatne račune u svetu. Levin je uhapšen na londonskom aerodromu Hitrou (Heathrow) i isporučen je u SAD, gde je osuđen na tri godine zatvora.
Kompanija Majkrosoft (Microsoft) više puta je bila izložena napadima od strane hakera. Jedan takav slučaj desio se 2000. godine kada je niz tajnih poslovnih lozinki poslat sa Majkrosoftovih mašina na e-mail adresu u Rusiji. Time je bio omogućen pristup tajnim podacima i transfer izvornog (source) koda na lokaciju izvan kompanije. U ovom slučaju hakeri su upotrebili W32/Qaz trojanskog konja koji im je omogućio upravljanje udaljenim (remote) kompjuterima.
Poznati su i slučajevi tzv. haktivizma gde nedovoljno obezbeđeni sajtovi na Internetu bivaju uhakovani na način da im se menja izgled pomoću grafita, ili im se menja sadržaj, a često se primenjuje i preusmeravanje. Ovakve hakerske intervencije mogu dovesti do značajnijih šteta u poslovanju kompanija čiji su sajtovi napadnuti. Međutim, mnogo su opasniji i mnogo manje naivni napadi tzv. crvima kao što je Melissa koja je korisnike globalne mreže koštala preko 400 miliona dolara. Ovaj crv je koristio sigurnosnu rupu u programu Microsoft Outlook i višestruko se samoreplicirao šaljući se na sve e-mail adrese iz adresara napadnutog korisnika. U korporacijima u kojima svaki radnik ima u svom adresaru gotovo sve preostale radnike virus bi preplavio e-mail servere i sistem bi bio u kolapsu. Prestanak rada sistema ujedno je značio i ogromne poslovne gubitke.
Početkom 2000. godine izvršena je serija tzv. DoS (Denial-of-Service) napada na najpoznatije sajtove na Internetu. Napadi su dovodili do prezauzeća računarskog sistema ili njegovog potpunog pada što je iz saobraćaja isključivalo i neke od najpoznatijih sajtova: Yahoo!, CNN, Amazon,...
Može se pretpostaviti da iza velikog broja hakerskih napada ne stoje samo društveno poremećeni kompjuterski eksperti, već možda i programeri koje je angažovala konkurencija, neke tajne službe ili interesne grupe. Bilo kako bilo, među hakerima ima i onih koji su svojim znanjem doprineli poboljšanju kvaliteta življenja. Tako je bilo npr. u Drugom svetskom ratu kada je bilo neophodno dekodirati odnosno dešifrovati tajne vojne poruke nemačke armije generisane na mašini Enigma. Mozak koji je stajao iza uspešnog dekodiranja Enigminih poruka tehnikom tzv. grube sile bio je poznati matematičar Alan Tjuring (Alan Turing) čija je mašina postala teorijska osnova savremene automatike i računarstva. Takođe, stalni hakerski napadi na najnovije programske pakete (npr. Windows XP) velikih softverskih kompanija dovode do toga da se njihovi proizvodi poboljšavaju i po pitanju bezbednosti, ali i po drugim važnim korisničkim pitanjima. Česta je i regrutacija nekadašnjih hakera od strane pojedinih kompanija. Tako je najveća brazilska banka zaposlila jednog bivšeg hakera kao savetnika za pitanja bezbednosti. Kada se ima u vidu da je broj hakerskih napada na sajtove u Brazilu prošle godine uvećan za desetak puta, potez poznate brazilske banke je sasvim logičan. Interesantno je napomenuti da je nakon što je Kanada zabranila uvoz brazilske govedine došlo do serije veoma neprijatnih ataka na kanadske računarske mreže. Ovo možda i nije primer pozitivnog efekta hakerisanja, ali ukazuje na značaj informatičkog ratovanja kao pozadinskog efekta u oružanoj borbi između vojno neravnopravnih strana. Brojni hakerski napadi na servere u Americi zabeleženi su u toku napada NATO pakta na Jugoslaviju, a postoje i novinski izveštaji o tome kako je Sadam Husein za vreme rata u Zalivu odbio pomoć holandskih hakera čime se odrekao ogromnog broja mogućnosti koje se nude u borbi sa superiornom vojnom silom čija je  informatička struktura prilično komplikovana, a time ujedno i ranjiva.
Mora se, ipak, priznati bilo da je reč o herojima ili kriminalcima i jednu i drugu vrstu hakera možemo opisati kao informatičke i matematičke umetnike, genijalne umove modernog informatičkog društva. Njih ne treba posmatrati kao nusproizvod naučno-tehnološkog razvoja, već kao važan deo informatičke evolucije koja svakim danom suštinski menja svaki segment ljudskog života.


Kasnih sedamdesetih, u vreme kada se industrija PC-a razvijala neverovatnom brzinom Mitnik je bio još samo jedan od pubertetlija iz predgrađa Los Anđelesa. Kao debeljuca i dete razvedenih roditelja iz niže srednje klase osećao se usamljeno i neafirmisano. Upravo zbog toga ga je i zavela moć koju je zadobio manipulacijama u telefonskoj mreži. Underground kultura telefonskih frikera (phreaker) se u to doba razvijala već skoro deceniju, ali je upravo tada došlo do prelaska sa analognog na digitalne telefonske sisteme. Bilo je moguće komandovati sa velike udaljenosti glavnoj digitalnoj centrali telefonske kompanije korišćenjem običnog PC-a i modema. Na ovaj način moglo je ne samo da se besplatno telefonira, već i da se prisluškuju razgovori drugih ljudi, naročito onih bogatih i moćnih, ali i njihovih neprijatelja. Mitnik se ubrzo našao u društvu jedne holivudske frikerske grupe. Jedna struja unutar te grupe se uglavnom duhovito poigravala ljudima koji su telefonirali, dok je druga bila opasna po kompanije koje bi im se našle na putu.
Godine 1981. Kevin i dvojica njegovih drugova fizički su upali u Pacifik Bel telefonski centar u Los Anđelesu, koji su koristile skoro sve američke telefonske kompanije. Grupa je prošla pored obezbeđenja i uspela da se probije do glavnog sistema, sa kog su pokupili sve lozinke, uključujuči i šifre za ulazak u devet glavnih kancelarija, a došli su i do priručnika neophodnih za rad sa tim centralama. Njihova akcija ipak nije bila savršena: devojka jednog od članova grupe ih je prijavila policiji. U to vreme Kevin je imao 17 godina tako da je dobio samo tri meseca u popravnom domu i godinu dana uslovno. Susret sa policijom bi ubedio većinu pametne dece da se manu ćoravog posla i da svoje kompjuterske veštine koriste za nešto kreativnije i produktivnije. Kevin, međutim, nastavlja seriju hakerskih akcija tokom osamdesetih. Nakon što je odgledao film «Tri kondorova dana» sa Robertom Redfordom u glavnoj ulozi, usvojio je za sebe «radno ime» Kondor. Motivisan filmom Mitnik je sebe video kao hrabrog i veštog čoveka koji beži od nepravednog zakona.
Godine1983. je uhapšen zbog nedozvoljenog korišćenja univerzitetskog računara za upad u Pentagon preko ARPAnet-a. Za ovo je dobio šest meseci zatvora. Čim je izašao iz zatvora na registarske tablice svog Nissan-a iz inata je stavio «X HACKER». Sve više je bio zaveden slavom koju je sticao u javnosti. Par godina kasnije morao je da se povuče u ilegalu zbog optužbi da je operisao po referentnom kompjuteru kompanije koja je radila sa kreditnim karticama. Izdat je nalog za njegovo hapšenje, ali je ubrzo i sam nalog nestao iz policijske dokumentacije.
Ipak, 1987. pokušao je da sredi svoj život započinjanjem ozbiljnije veze sa jednom devojkom. Ubrzo nakon toga hapse ga pod optužbom da je ukrao softver iz poznate kalifornijske kompanije. Dobio je 36 meseci uslovno, što mu je svakako povećalo osećaj omnipotencije.
Već naredne 1988. godine Kevin sa drugom Lenijem Di Čikom vrši seriju hakerskih napada na DEC-ovu (Digital Equipment) laboratoriju u Palo Altu u Kaliforniji. FBI nije mogao da ga uhvati jer nije imao stručnjake koji bi mogli da lociraju Kevina na mreži. Kevin je sa jednog računara pristupao DEC-ovim poslovnim tajnama, a sa drugog zataškavao tragove i vršio izmene u tabelama za rutiranje. Nemoćnom FBI-u ipak polazi za rukom da uhvati Kevina, ali tek nakon što se Leni Di Čiko odlučio da ga ocinkari. Prouzrokovana šteta je procenjena na nekoliko miliona dolara. Zahvaljujući pogodbi sa sudom dobio je godinu dana zatvora i šest meseci obaveznog psihološkog savetovanja zbog kompjuterske zavisnosti. Nakon odslužene kazne prelazi u Las Vegas gde pokušava da se bavi svakodnevnim legalnim poslovima. Već 1992. postaje predmet nove istrage FBI-a. Kad je policija došla da ga uhapsi on je već odavno bio nestao. Suvišno je reći koliko je u javnosti glupo izgledala policija spram brilijantnog cyber lopova. Serija napada se nastavlja tokom narednih godina: Motorola, Sun Microsystems, Nokia, Fujitsu, Novell, NEC. Prouzrokovana šteta meri se desetinama miliona dolara. Mitnik je svakako najviše pogrešio kada je protiv sebe okrenuo Tsutomua Shimomuru, takođe kompjuterskog eksperta, čija je sujeta bila povređena kad mu je Mitnik upao u kućni računar. Shimomura je podstaknut ličnim izazovom pomogao FBI-u da uhvati Kevina. Iza Mitnika je mnogo godina provedenih u zatvoru zbog hakerskih napada, bekstava i lažnih predstavljanja. O njemu su snimljena dva holivudska filma, a i sam se pojavljuje u seriji u kojoj glumi agenta CIA-e. To je čovek zbog koga su drugi napadali sajtove Njujork Tajmsa i Yahoo!-a ne bi li mu ucenom obezbedili slobodu. Kevin Mitnik je kultni heroj američke nacije.