ELECT THE DEAD – SERJ TANKIAN
(Serjical Strike/Reprise, 2007.)

FALSIFIKAT ORIGINALA

Piše: Dejan N. Kostić

Možda su System Of A Down, najznačajniji i najkreativniji bend ekstremne muzike koji se pojavio u poslednjih dvadesetak godina, u svojevrsnom hiatusu, ali njihov zvuk je, zahvaljujući prvencu pevača i frontmena, Serja Tankaina, nazvanom „Elect The Dead“, još uvek živ i relativno zdrav. I taj podatak, posle remek dela SOAD radionice (vidi pod Mesmerize/Hypnotize i Toxicity, recimo), armiju fanatičnih poklonika moglo je samo da obraduje. Znalo se, doduše, ko je „tatko“ u bendu, a njegovo ime je Daron „Long live the king!“ Malakian, ali je istovremeno bilo neosporno da je Serj, kao vlasnik jednog od najoriginalnijeg vokala moderne muzike, upravo onaj amalgam koji SOAD čini tako velikim i tako značajnim.

Serj, i hvala mu na tom nedostatku hrabrosti, kao da nije hteo da preterano rizikuje, fanovima je pružio upravo ono što se od njega očekivalo. I, čini se da u svih 45 minuta trajanja petnaestak pesama, „Elect The Dead“ ima sva svojstva klasičnog SOAD albuma. Lucidan vokal na granici grotesknosti, žestoke gitare, cinični stihovi, kompleksna muzika sa karakterističnim i čestim promenama ritma (John Dolmayan, bubnjar SOAD, mu je odsvirao većinu stvari)... Čak i sama produkcija obogaćena je gudačima, klavijaturama, pratećim ženskim vokalima i primesama industriala, nije toliko ogoljena i gruba kao kod SOAD albuma. Znači, sve je tu, čak i nešto preko, ne može da omane.

Ali, da li je baš tako... Sam Serj je svojevremeno priznao da je dosta materijala sa ovog albuma nastalo dosta ranije, u prevodu, u pitanju su pesme koje su verovatno otpale sa M/H. I zaista, ne računajući, recimo, "The Unthinking Majority", "Empty Walls", "Lie Lie Lie" i "Sky Is Over", prva četiri singla koja mogu da stoje rame uz rame sa većinom SOAD standarda, ostatak albuma ponegde liči na kompilaciju B strana singlova. Primetan je nedostatak Daronove doze lucidnosti i kreativnostiu stvaranju pesama, sam zvuk je donekle blaži, a Serj zvuči začuđujuće mekše. Što dovodi do zaključka da je glavna mana „Elect The Dead“ samo u tome što, na Serjovu žalost,  ne može da se izbegne poređenje sa SOAD, gde je ovaj solo album automatski na gubitku.

Nije bitno da li su razlozi za glupost takozvanog hiatusa zaista u zamoru personalnog materijala i nepremostivim „kreativnim“ razlikama, ili im je možda samo proradila sujeta, višak opojnih supstanci u krvi i zeleniša u džepu, činjenica je da četvorica ekscentričnih i kreativnih individua najviše mogu da pokažu upravo kada su spojeni u čudo zvano System Of A Down. I dok im ne dođe iz zadnjice u glavu da je mnogo bolje i finansijski isplativije svirati kao hedlajner na Ozzfestu nego pred par hiljada ljudi u salama srednjeg kapaciteta, to jest, dok se ne potroši lova na skupa zadovoljstva, ostaje nam samo da besomučno slušamo originale i povremeno, ali samo povremeno, pustimo i „Elect The Dead“ i slična buduća izdanja, čisto da nas prođe nostalgija, u iščekivanju reuniona i onog pravog.