NAJVEĆI DŽEZ KONCERT SVIH VREMENA

Piše: Aleksandar Radovanović

Početkom 1953. godine članovi New Jazz Society u Torontu glasanjem su odredili idealnu grupu bibap muzičara. Sa izabranim muzičarima je trebalo stupiti u vezu i zamoliti ih da sakupe super grupu koja bi nastupila na koncertu u dvorani Massey Hall u istom gradu.

Ovo društvo je bilo slično organizacijama ljubitelja džeza gotovo u celom zapadnom svetu, ali poseban interes članstva odnosio se na kinesku muziku. Keb Kalovej je jednom nazvao bibap kineskom muzikom i tokom četrdesetih godina, kada se ta muzika stvarala, njegov prezir je odjekivao kod profesionalnih kritičara čiji je hleb zavisio od prihvatanja i laskanja orkestrima i muzičarima svinga. Opet, muzičari bibapa su ove nazivali trulim smokvama. Bibap muzičari, na čelu sa Čarlijem Parkerom iz Kanzas Sitija, delili su zajednički stav prema konzervativcima koji je glasio: «Baš nas briga da li volite našu muziku ili ne!» To je zapravo značilo da prvi koji vrše prodor idu sami, a ostali slede tek kad se uvere da je put utaban i siguran. Gomila nikada ne vrši prodor.

Udruženje New Jazz Society izabralo je petoricu crnih američkih bibap muzičara – elitu jedne neverovatne generacije muzičara. Svi su već stekli svetsku slavu. Bili su najbolji predstavnici svoje muzike, jer su je upravo oni razvijali desetak godina ranije. Čarli Parker je tada imao 33 godine, bio je istaknuti genije svoje muzike i najveći alt saksofonista koji je ikada živeo. Kao i ostali inovatori pre njega, pomenimo Armstronga i Lestera Janga, i on je iz osnove revolucionisao ovu muziku. Dok je isprobavao harmonske promene u temi Cherokee u nekom lokalu u Harlemu 1939. godine, Parker je ušao u novu eru koju je sam započeo istančanim procesom unutrašnjeg slušanja novih harmonskih i ritmičkih konstrukcija. Od tada je postao izvor i generator jednog pokreta koji je radikalno uzdrmao džez scenu. Procesi koje je započeo traju još i danas.

Drugi muzičar koga su izabrali bio je Džon Birks «Dizi» Gilespi, otac moderne džez trube. Za razliku od Parkera čiji je ton bio blizak melizmi najgrlatijih bluz pevača iz njegovog rodnog Kanzas Sitija, Dizi je više bio istraživač visina i tehničkih mogućnosti svog instrumenta. On je uz Parkera vodio prve bibap grupe u Harlemu i Pedeset drugoj ulici u Njujorku i pomogao je promeni džeza koji se sastojao od četvrtinki i osminki u novo narečje koje sačinjavaju šesnaestinke i tridesetdvojke.

Eteričan i mahnit, Bad Pauel bio je pijanista naoko neograničenog talenta sklon iznenadnim prekidima ideja usred svirke i gubljenju inspiracije. Opšte prihvaćeno mišljenje da je Badova muzika bila «nepredvidivo delo ludaka» gubilo je u značaju onog trenutka kada je ovaj bio sabran, opušten i dobro raspoložen. U svakom slučaju, Pauel je bio jedinstven i, nema sumnje, najuticajniji pijanista posleratne ere. On je prihvatio visoko oplemenjen materijal bibap duvača i suvereno ga transponovao na klavir. Neki su tvrdili da je on bio veći Parker od samog Parkera. Pauel je imao običaj da konzumira nešto manje droge i alkohola od Berda, ali mu to svakako nije pomoglo u stalnoj borbi koju je vodio sa šizofrenijom od koje je bolovao.

Ritam sekcija se sastojala od Čarlsa Mingusa, izuzetnog kontrabasiste iz Kalifornije, koji se dve godine ranije definitivno nastanio u Njujorku i izazvao veliko uzbuđenje među muzičarima i kritičarima, i bubnjara Maksa Rouča, uz Kenija Klarka inovatora bap ritma – na velikoj čineli je održavao brze 4/4 fraze štedeći bubnjeve za naglaske i interpunkciju.

Eto, to je bio kvintet koji je trebalo da svira na tom istorijskom angažmanu u Torontu. Zalaganjem Mingusa postignut je dogovor i potpisan ugovor (izgleda da je jedino Mingus znao gde se nalazi Čarli Parker). Mingus je takođe dobio zadatak da snimi taj događaj. Snimljen je iznenađujuće čist zvuk, ako se uzme u obzir ograničenost opreme kojom je raspolagao. Parker je stigao u Toronto bez svog poznatog francuskog selmer saksofona koji je verovatno sakupljao prašinu u nekoj zalagaonici. Na koncertu je svirao plastični alt saksofon koji je pozajmljen u nekoj lokalnoj prodavnici muzičkih instrumenata.

Složenosti situacije doprinela je i činjenica da se Bad Pauel upravo oporavio od jednog od svojih čestih nervnih slomova i da je ovaj nastup bio prvi pošto je bio otpušten sa šok terapije iz Kridmora, sanatorijuma na Long Ajlendu. Kažu da je bio mrtav pijan od samog početka koncerta. Groteskna je bila i svađa koja je trajala između Parkera i Gilespija, ali je za ovu priliku bila privremeno prekinuta. Koncert koji se dogodio u maju 1953. bio je nepažljivo planiran – iste večeri se održavala i borba za svetsko prvenstvo u teškoj kategoriji između Rokija Marćiana i tamnoputog Džersija Džoa Volkota. To je delimično uticalo na činjenicu da je od 2500 mesta u dvorani samo četvrtina bila popunjena. Dizi je bio strastveni ljubitelj boksa, pa je već pri otvaranju koncerta nastojao da iza kulisa ispita razvoj borbe koju je, na njegovo razočarenje, dobio Marćiano nokautom.

Koncert je bio u dva dela: prvi deo su veoma uspešno odradili Pauel, Mingus i Rouč u triju; zatim je usledila duga pauza tokom koje su se muzičari i publika okrepljivali u lokalu preko puta, dok ih razočarani organizatori nisu pokupili i vratili u dvoranu. Na kraju večeri ustanovljeno je da u blagajni nije bilo dovoljno novca za isplatu muzičara, pa je Čarli Parker, nema sumnje besan ali i naviknut na takve događaje, prisilio ljude koji su ih doveli u Toronto da napišu čekove sa vlastitih računa koje je lično unovčio sledećeg jutra.

Producent i vlasnik muzičke etikete Verve Norman Grenc uskoro je čuo trake koje je Mingus snimio na koncertu u Massey Hallu. Grenc je predložio da bi one posle izvesnih korekcija mogle biti izdate kao komercijalni snimci. Kada je pitao muzičare koliko traže unapred na ime tantijema, Parker mu je odgovorio 100000 dolara. Enormna suma koju je tražio Parker bila je zamišljena kao nemoguć odgovor na nemoguće pitanje: kako odrediti cenu genijima u uzvišenim trenucima? Grenc je imao svoj odgovor. 

Mingus je posedovao kratkotrajnu etiketu Debut Records i lansirao je ploču pod nazivom Jazz at Massey Hall. Oni koji su kupili ploču mogli su da prepoznaju debeljuškastog alt saksofonistu na omotu kako se kezi i drži instrument u svojim ogromnim rukama kao kakvu igračku. Na albumu je naveden kao Čarli Čen (po imenu njegove supruge), kako bi se izbegao sudski spor sa etiketom Mercury za koju je u to vreme Berd bio vezan ugovorom.

Ploča je postala legendarna, ne samo zbog jedinstvene situacije u kojoj je nastala i visokog nivoa muzike, već i zbog toga što ju je duže vreme bilo teško nabaviti. Danas je dostupna na CD-u u izdanju etikete Fantasy koja je otkupila prava od većine malih etiketa koje su bile vrlo značajne tokom pedesetih i u svojim katalozima nudile veliku količinu vrednih i nezaobilaznih snimaka. 

Na uvodnoj temi Perdido Parker isprobava zvuk neobičnog plastičnog alt saksofona, svirajući, sasvim netipično, svingerske fraze, dok Gilespijevo probijanje stratosfere i Pauelove pijanističke majstorije kao da kažu: slušajte i učite. Onaj koji nije upoznat sa dobro znanom svađom između Parkera i Gilespija (Diziju je odavno preselo Parkerovo neodgovorno ponašanje), teško da može da shvati ironiju u Berdovoj najavi za Gilespijevu temu Salt Peanuts. On pokroviteljski nastupa prema Diziju i predstavlja melodiju rečima da ju je napisao «moj dragoceni sastojak». Ako ste fan onda možete shvatiti ovu sarkastičnu igrariju, a to je ujedno i jedna od retkih prilika da se Parkerov glas čuje na snimcima. Parker svira tako brzo u ovoj temi, da mnogi saksofonisti nisu u stanju da shvate šta se događa.
Tu je zatim All the Things You Are, zapanjujući primer saradnje Parkera i Bada Pauela koji svojom pratnjom podstiče i 'hrani' Parkera dajući rešenja i moguće puteve. A kad posle Parkerovog sola preuzme Dizi, čini se kao da svojim muzičkim dosetkama vraća Parkeru za njegove lakrdije, svirajući pasaž magarećeg revanja iz tada popularnog orkestarskog kiča Grand Canyon Suite. Wee  je naravno bibap eksplozija, jedan od razloga zbog čega je ova ploča postala legendarna. Hot House je nešto suprotno, deluje prilično kul i najavljuje buduća dešavanja. Na kraju sledi prikladan završetak koncerta, Dizijeva A Night in Tunisia, misteriozna i brza melodija koja je bila - i ostala - himna bibapa. Ovde se Parker najviše ističe, posebno u uvodnom brejku koji dobro objašnjava zašto su mladi muzičari bili spremni da padnu na kolena na prvi znak njegove pažnje. Mingus i Rouč sve vreme održavaju postojan i čvrst ritam i prosto vuku soliste.