Lidija Beatović

PRODAVAC 

Ja sad moram iskreno da priznam; ni malo ne shvatam ljude. To uopšte nema veze sa gospođom Radić, da se razumemo - ja jednostavno ne shvatam ljude u celini. Meni je ljudska vrsta razumljiva koliko i lenjivci sa Selpike, ako ne i manje; lenjivci dišu, jedu, linjaju se i uglavnom spavaju, svo vreme zgureni u uglu kaveza. Ponekad ih izvadim, očetkam im dlaku, ispoliram im ljuske na čelu, podsečem kandže da ne cepaju novine na dnu kaveza, ubacim u hranilnik sveže minerale i gledam ih kako dišu, jedu, linjaju se i spavaju, i dalje zgureni u istom uglu. I svo vreme se pitam; o čemu se to ovde zapravo radi? Šta to meni promiče? Zbog čega to ljudi obožavaju lenjivce sa Selpike a sa prezirom ignorišu sve drugo u mom hangaru? Cevasti salamanderi sa Kadite se kalcifikuju od tuge što niko ne želi da ih kupi; salamanderi su po prirodi empati i teško podnose ljudsku antipatiju. Tenserski prevrtači su toliko prerasli svoje kaveze da im ljušture sada izrastaju u spiralu a peskel komatozno pluta u akvarijumu kao bajat kokos. Kolonija gondila je depresivna do te mere da se više i ne pomalja iz peska, jedini preživeli laspit od silne frustracije guta šarene oblutke sa dna akvarijuma, petipet naprosto više nije u stanju da bljuje vatru, hondotron je stekao maničnu naviku da se vrti oko svoje ose dok ne izgubi ravnotežu, ketroped na osam polomljenih stražnjih nogu nosi sad već trajne gipsane kalupe, lelujave flisnice sa Tanola su redom anoreksične, ticijski rasklapač mesecima već služi kao paravan, plaklanzi su do te mere suicidalni da telepatijom iritiraju ionako neurotičnog petipeta, pamučne krabe sa Alumara su prosto fosilizovane od letargije a simbioti sa Bozvitora su apatični do te mere da ih hranimo intravenozno.
    Ukratko, zbog ljudskih odbojnih emocija, sve živo u mom hangaru je ili na rubu nervnog sloma ili dva koraka iza. Sve osim lenjivaca sa Selpike koji jedu, spavaju, cepaju novine i čvrsto veruju da su još uvek na Selpiki.
    Da se razumemo - ja sam prodavac. Zaista mi je stalo da shvatim ljude i zaista se trudim; trudio sam se i da shvatim i gospođu Radić kada je jučer ušla u moj hangar demonstrativnim korakom revolucionarnog fanatika, kivna na sve pod kapom nebeskom, od keramike do egzobiologije, rešena da jednom rukom ispravi naglavce okrenutu planetu. I nije bilo važno gospođi Radić što za reklamacije postoji sporedan ulaz, nije joj bilo važno što sam prošli put biranim rečima i uljudnim frazama pokušao da objasnim kako potencijalnim kupcima stvarno ne treba litanija njenih iskustava, kako ja lično sad već dobro shvatam da je ona žena suptilnih prohteva i zahtevne estetike ali čak ni ljudi koji tu i tamo zalutaju u hangar - bilo iz znatiželje, bilo da se sklone od kiše, bilo da naprosto ubiju vreme gledajući ticijskog plazmoida kako se formira, spaja, deli i rasklapa, u jednom momentu razvučen sa kraja na kraj hangara poput crveno-plavo-zelene aurore a već u drugom sklopljen u dvadesetkilogramsku magenta čauru dovoljno sitnu da se ugura u kutiju od šibica - čak ni ti ljudi ne dolaze u iskušenje da ticijskog rasklapača zapravo kupe i odnesu kući, tako da stvarno nema potrebe da gospođa Radić toliko energije rasipa upozoravajući te potencijalne kupce kako će svo to sklapanje i rasklapanje ticijskog rasklapača najverovatnije da rezultira migrenom, vrtoglavicom, kanceroznom izraslinom u frontalnom režnju mozga ili, u najmanju ruku, gubitkom očinjeg vida. Gospođu Radić nije ni malo zanimalo što ja posedujem i voljan sam da na bilo čiji zahtev pokažem osamstotinatridesetidevet raznoraznih dozvola, garancija, odobrenja i overenih potvrda u zvaničnu podršku tvrdnji kako niti jedan prodajni uzorak u mom hangaru nije opasan po okolinu niti štetan po zdravlje, baš kao što je nije zanimao ni proveren podatak da maliciozno uplitanje u zakonski dozvoljenu i sociološki prihvatljivu granu male privrede na svakoj normalnoj planeti ima za posledicu rasklapanje i radikalnu mentalnu alteraciju prestupnika, nakon i preko masne novčane kazne! Gospođa Radić je preko svega toga prešla gracioznošću plavetnog kita nasukanog na peščani sprud Bermudskog trougla, besno izmerivši dijametar hangara do izvesnog pulta sa kog je sama njena pojava rasterala živalj koliko i vatra pinzale, pulta iza kog je sirota Tina panično izređala sve moguće otorinolarin signale u mom pravcu, signale lako prevodive na svaki mogući sistem inteligentne komunikacije, sem zemaljskog.
    “Ovo stvorenje..” otvorila je salvu gospođa Radić podižući keramički kavez na pult, čvrsto rešena da razbije ili kavez ili pult ili oboje “..ne samo da je do zla boga dosadno, nego je u isto vreme i neverovatno glupo!”
    “Stvorenje” je nervozno drhturilo u kavezu, svesno da je uzrok sveopštoj kataklizmi. Pomalo nalik na zgnjeceni krompir obrastao roze i plavim lišajem, ne veci od macke, sa dva para malih “ruku”, dva para malih “nogu”, ušima kao u zeca, ocima kao u jazavcara, repom kao u paga i njuškom kao u pekinezera – gonston sa Plirije je intergalakticki sinonim za bucmasto, nežno, ljupko, kao-šecer-slatko živo bice na bazi silikona ciji pogled sa lakocom kroti vukove i rastapa ledenjake. Ja sam svestan  nekolicine ljudi koji su izustili jednom i nikad više da je gonston sa Plirije dosadan; ali do jucerašnjeg dana niko od njih nije našao za shodno da tome doda kako je gonston-telepata-sa-Plirije glup, prosto zato što je gonston-telepata-sa-Plirije sposoban da u roku od 2.8 sekundi definiše, analizira, mapira, kopira i telepatski apsorbira misaoni sklop svog vlasnika, tu ukljucujuci i ceo recnik, zajedno sa veštinom primene i usavršavanja istog!
    Iz čega je jasno proizilazilo da, po pitanju gluposti, ja zaista nisam mogao ništa novo da kažem gospođi Radić. Ali sirotoj Tini nije pošlo od ruke da na vreme protumači niti moja niti gonstonova upozorenja i naglavce je upala u klopku bez odstupnice zvanu “trezveno rasuđivanje na pultu za reklamacije” poprativši tu vratolomiju rečima:
    “Gonston-telepata-sa-Plirije? Glup??!”
    “Dakle!..” gospođa Radić je Tini uputila pogled kakvim inače petipet fascinira pinzale “..tebi bi možda i prijao sagovornik koji zna kako se spravljaju jaja na sto načina, kako se mariniraju goveđe šnicle, kako se sa damasta čiste fleke od vina, kako se i čime čisti srebrni escajg, kako se spravlja zimnica i kako se krpe šavovi sa unutrašnje strane; ti mi baš izgledaš kao neko kome bi po tom pitanju itekako dobrodošao savet! Ali ja sve to dobro znam, sestro slatka, znam to iz prve, druge i treće ruke, pa mi baš i ne treba da bacam grdne pare na nekog pacova sa plirije ili flirije da mi o tome muca i štuca dok me pred gostima načisto blamira! Ovog ovde..” tu je gospođa Radić srdačno protresla unezverenog gonstona “..nisam kupila zato što je lep i šaren, ja već imam papagaja kojem ama baš ništa ne fali po pitanju psihodelije i koji me još nikada nije izblamirao u rođenoj kući; ovog ovde gonstona sam kupila zato što ste ga reklamirali kao inteligentnog i što ste mi garantovali da je sposoban za konverzaciju. Pa sam ja danas došla da vas obavestim kako to uopšte nije tačno.”
    Tri metra i četvrt sekunde pre no što sam uspeo da se dokopam pulta, Tina je uspela da kapne ulje na vatru.
    “Gospođo Radić, gonston se telepatski snabdeva isključivo sa informacijom koju vi…”
    “Slušaj ti sad mene pažljivo!…” gospođa Radić se preteći uspuzala po decibelskoj lestvici, čvrsto rešena da probudi bar istočna predgrađa Šangaja “…telepatski ili ne, ovo stvorenje je brižljivo sakupilo svu glupost ovog sveta i blagodarno je istreslo u mojoj rođenoj kući, pred gostima koji, uzgred budi rečeno, nisu pali u iskušenje da postave   milostivo imbecilno pitanje o kuvanju i krpljenju!…”
    (Tu negde sam krenuo da tiho spasavam šta se spasiti može: “Gospođo Radić, mi možemo da gonstona dodatno…” )
    “…ne, ne; u takvim prilikama gosti uvek nađu za shodno da se lomataju po vrletima logaritma, molekularne fizike, radioaktivnih izotopa, diferencijalnog računa, sunčevih protuberanci,  kolabirajućih energetskih polja, fluktuacija antimaterije, kvantum mehanike i uopšte nekih tema koje su samo malkice zahtevnije od recepta za punjene paprike, složićeš se! Pa ako i jesam voljna da dopustim poneko sitno neznanje koje niko živ ne bi umeo da prepozna niti na vreme u enciklopediji da raskrinka, teško mogu da mu dozvolim i blamažu neznanja obične tablice množenja, izvinite me smesta što tako mnogo zahtevam od inteligentnog entiteta!!”
    (Tu sam se još uvek zaista, zaista trudio: “Gospođo Radić, mi smo voljni da gonstona dodatno obrazujemo…”)
    “A kako nije prvi put da mi se u ovom hangaru uvali škart i očigledno faličan primerak ionako dubiozne vrste, kako je ovaj konkretno stvor dosadan i glup baš koliko i umbijski oktoplatarus kog sam vratila prošle nedelje i lelujava flisnica koju sam vratila pretprošle nedelje, ja sad dolazim do zaključka kako je ta vaša taktika obećavanja brda, dolina  i pripadajućeg prekomorja samo da lakše …”
    (Do tada sam se još uvek, uprkos svemu, nadao: “Gospođo Radić, verujte da smo mi spremni…”)
    “…utrapite kojekakve evolutivne ćorsokake od kojih je slaba vajda bila i na domaćoj planeti a kamoli na ovoj…”
    Tačno tu sam rešio da od svega odustanem.
    “Gospođo Radić!! Ja vas potpuno razumem i spreman sam da vam bez pogovora nadoknadim sve neprijatnosti proizišle iz ovako neoprostivog nesporazuma na našoj strani.”
    Pomalo zatečena, gospođa Radić je zastala da udahne i ujedno proceni ozbiljnost mog stava.
    “Dakle, slažemo se po pitanju gonstonovih kvaliteta?”
    “Apsolutno ste u pravu, gospođo Radić.”
    “Slažemo se da je stvor glup i do zla boga dosadan?”
    (To dovoljno glasno da čuju svi u hangaru.)
    “Apsolutno ste u pravu, gospođo Radić.”
    (To dovoljno tiho da ne čuje niko sem nje. I gonstona. Na čiju će psihoterapiju da ode ceo prošlogodišnji profit.)
    “Da sad ne bude kao prošli put sa oktoplatarusom ili pretprošli sa flisnicom!” insistirala je i dalje gospođa Radić. “Rešim se jedne gadarije samo da mi ti uvališ drugu! Pomalo me smara sve to, zaista!”
    “Ne, ne, ne, gospođo Radić, ja sam voljan sam da vam smesta vratim uloženu svotu novca plus sve što…”
    U tom momentu je gospođa Radić držanjem i izgledom prevazišla ne samo plirijske konstriktore nego i korituske gmizavce pa čak i kaditske kostolomce. Da je pogled mogao da se upotrebi kao oružje, gospođa Radić bi zasigurno i sa lakoćom unapredila i same tenserske istrebljivače.
    “Slušaj ti sad mene pažljivo!…” obznanila je meni i Mlečnom Putu gospođa Radić “…ja ne znam na kojoj su te to planeti izlegli a još manje me zanima kakav vi to razum tamo negujete; ali prosto gledam kako u tebe ta poslednja moždana ćelija sve crkava od silne usamljenosti! U životu ne potroših ovoliko reči uzalud!! Slušaš li ti mene uopšte?! Shvataš li ti šta ja govorim?! Razumeš li ti o čemu ja pričam?! Ja ne tražim pare, ja ne želim da mi vratiš pare – ja jednostavno hoću da mi prodaš samo ono što želim da kupim i ništa više; da mi prodaš nešto što lepo izgleda, fino se ponaša, nimalo me ne blamira, zna svoje mesto, nije na smetnji, ne lupeta gluposti, ne meša se u politiku, ne barata mašinerijom, ne obrazuje se telepatijom, ne forsira lingvistiku, ne cvrkuće u petotonskoj lestvici, ne bljuje vatru, ne rasklapa se preko krova, ne citira enciklopediju, ne štuca mehure u pastelnim bojama i ne sapliće me dok hodam - ukratko, tražim egzotično stvorenje sa prihvatljivim navikama i minimalnim prohtevima sposobno da ispuni sve što razuman čovek očekuje od vanzemaljskog bića! Pa mi sad iskreno reci - da li ja stvarno isuviše tražim?”
    Da ne bude zabune – ja sam prodavac. Ja uopšte ne shvatam ljude, ja zaista nisam shvatio gospodu Radic; ja sam samo hteo da ona umukne pre no što mi baci u katatoniju tri stotine prodajnih primeraka i rastera dva potencijalna kupca. Pa sam joj prodao lenjivce sa Selpike, lenjivce koje ama baš svi obožavaju, koje niko ne vraca, na koje se ama baš niko ne žali, koji još nikoga nisu razocarali i koji su ubedljivo najprodavanija roba. Šta sam drugo mogao da uradim? Ja sam svestan da ovaa planeta nije za mene. 
    Moj brat po leglu je prodavac na Hentrisu IV. Počeli smo u isto vreme, on i ja, pre tačno 10 zemaljskih godina – on danas ima lanac od 80 hangara a ja još uvek imam ovaj jedan jedini, sa tri stotine prodajnih primeraka na rubu nervnog sloma ili dva koraka iza. Moj brat po leglu se uvek sažali na moje jadikovke i svaki put mi predloži da smesta spakujem hangar i pokušam iznova, na Hentrisu IV. Kaže, vrsta na Hentrisu je intelektualno nemerljivo superiorna ljudima; kaže, ima više nego dovoljno mesta za dva uspešna prodavca na planeti koja uopšte ne mari za lenjivce sa Selpike.
    Ali ja još uvek oklevam; iz nekog čudnog razloga, istinski me odbija planeta na kojoj su ljudska bića najprodavanija roba.
   

---