Oto Oltvanji

INTRIGANT

"Samo raskalašno", reče Major. "Ne preostaje nam ništa drugo."
Veseli, za stolom: televizijsko lice Olga Brašanski koja je ljuštila male doze loze; iskežena telesina zaraslog pleja Rajka Ivića kome na čelu piše NBA, plus njegova zarumenjena Julijana; usamljeno ozbiljno lice advokatske superzvezde Zdenka Klajna, i supruga mu energična i mlađana Nikoleta; utaknut među njima Majorova senka, Novica; i Majorova supruga, Maja, čija je ruka ispod stola aktivno proučavala sadržaj mojih prepona.
Za odvojenim stolom, slikarke Đolović. Ljubičasta mi na blic pokaza ljubičasti jezik i namignu, dok Crna neometano nastavi da glaba pileću kost. "Ja sam uvek za čudne hobije", reče Ljubičasta.
Centriran, penzionisani general JNA Borislav Mihajlović, ratnička legenda, vitalna matora drtina, za sve samo "Major" još od ranih osamdesetih. "Kao naš novi prijatelj. Nisam se nadao posmatračima retkih ptica. A, Romane?"
Maja skloni ruku. Još sam je se sećao iz scene u seniku u Šumadijskom gospodinu, koji sam prvi put gledao sa dvanaest godina. Promeškoljih se da odagnam erekciju. "Ja sam samo amater", rekoh.
"Sudeći po fotografskoj opremi u vašem gepeku, teško", reče Major.
"Brzo učim."
Krem: ljudi koji se osećaju normalno u prodavnicama sa neistaknutim cenama; ljudi koji vole dobro da pojedu a ne plate; ljudi pored kojih se osećate kao u staklenom kavezu.
"Kad smo već kod toga", Major se protegnu, "ovo prijatno društvance ide sutra u malu planinsku šetnju, ništa ozbiljno. Do moje kolibe, nisam je posetio bar deset godina. Biste li nam se pridružili? Želim da vam se odužim."
"Zato što sam zamenio točak?"
"Znate li koliko je prometan put do Lisjaka van sezone? Mogla je da prenoći tamo da niste naišli." Supruga Maja se na to nervozno nasmeja.
"Ma naišao bi već neko", reče Olga, voditelj-alkoholičar.
"Ko? Ovde nema nikog osim seljaka", reče košarkaševa seljančica.
"E, onda je sve u redu. Sa njima zna moja Maja. Je l' tako, Majo?" Slika iz senika. Gospođa mu nazdravi čašom crnog vina.
Major meni: "Onda?"
"Odužili ste mi se pozivom da sednem za vaš sto."
"Molimo vas", reče Maja.
Svi su čekali moj odgovor. Susretoh namršten pogled košarkaša Ivića.
"U redu", rekoh naposletku, propraćen kilavim aplauzom.
I tako, sponzorska ćaska do kasno u noć. Kada su počeli da se osipaju, pošao sam na sprat ni ne pokušavši da platim. Čovek je lako mogao da se navikne. Maja Mihajlović me je sačekala pred svojim vratima na kraju hodnika da bi mi mahnula.
Stajao sam jedno vreme u mraku sobe kao manijak i smeškao se. Odlučio sam da večeras nije pravi trenutak, ali sam ipak raspakovao svoj "nikon F3HP".

Ekskurzija.

Kroz lepo potkresane šumarke i zapuštene šume, preko visoravni i brda Kopa. Priča je teško išla, osim Majoru. Tokom etape Kozje stene, pričao je kako mu je ovde poslednji put vetar odneo šešir u provaliju. Bacio sam pogled dole. Ženski glas predložio je da "ptičar" siđe da ga potraži, a većina se na to grohotom nasmejala.
Na kraju puta, nakon tri usamljena bora, čekala nas je obećana koliba. Drvena, zapuštena, prostrana. Telohranitelj Novica je razvalio vrata i bez stida upao sa "škorpionom" u propisanom stavu. Košarkaš Ivić je zavirio za njim u mrak, dok su ostali ćeretali na suncu.
"Nismo znali da vikendica nije osposobljena za život", Julijana Ivić se obrati Majoru preko svoje veštačke lije. "Ima i zabavnijih stvari od neke šupe u zabiti."
"Ja ću spremiti roštilj", reče Zdenko Klajn, nadglasavši kolektivno gutanje knedli. Dečku je bila suđena haška praksa.
Major posle toga nije odvajao natmureni pogled od plavojke (osim kada je motrio na ženu). Klopali smo pred kolibom ne oskudevajući ni u čemu; Novica nije džabe teglio frižider-torbu. Na stočiću pored roštilja, Maja je pred svima uradila dve crte. Podarila mi je zagonentni osmejak i raskopčala bluzu; onda je uz bljeskanje dojki potrčala u šumu.
"E, svašta", reče Julijana.
Olga, ušikana tradicionalnim sredstvima, bila je previše tupa da registruje akt u snegu. Bliznakinje su se dosađivale, a Klajnova žena Nikoleta dobro je podnosila razvrat za svoje godine. Uslikao sam nekoliko ptičica reda radi.
Pola sata kasnije, krenula je potera za Majom u sastavu Major/Novica/Ivić. Bliznakinje su mi otele aparat i organizovale fotografisanje na padini. Trčkarale su okolo i nameštale Olgu, Zdenka i Nikoletu kao da su lutke. Ušao sam u kolibu.
I pored prašine, glamur je bio kompletan. Postrojeni ćupovi, povešani ćilimi, strateški raspoređen kamin. Bacio sam pogled kroz zadnji prozor. Major je nad provalijom stezao oko vrata neku ženu, dok je Ivić stajao do njega obešenih ramena i moljakao – nisam odmah prepoznao Julijanu. Niotkuda se pojavio Zdenko i počeo da priča Majoru na uvce. Ovaj pusti da se Julijana skljoka na zemlju, a Rajko je jedva pridrža. Zdenko zvani Hag.
Na vratima naleteh na njegovu ženu Nikoletu.
"Ima li čega zanimljivog unutra?" upita ona.
"Zavisi koliko volite starudije." Brzo dodadoh: "Nikoleta je lepo ime."
Ona se nasmeja. "Da li znaš moje devojačko?"
"Ne."
"Bursać."
"Zezaš."
"Moj otac je bio vickast čovek."
Iza kolibe odjednom se pojavi potera vodeći golu Maju umotanu u ćebe. Za njima je išao Rajko Ivić sa bulkom Julijanom u naručju. Osim Maje, koja mi je čak namignula, odjednom su svi počeli mrko da me gledaju, kao da sam ja kriv što im je propala zabava. U povratku je bilo još manje priče.

Na večeri nisam zatekao nikoga. Popio sam piće za šankom i popeo se po "nikon". Kada sam izašao iz sobe, Majorov telohranitelj već je sedeo na stolici ispred njihovih vrata. Prošao sam pored njega sa rancem na leđima i zamakao za ugao. Na kraju hodnika drugog krila otvorio sam dvokrilni prozor i izašao na krov. Prošetao sam se po stilizovanom simsu nazad do krovnog prozora na kraju hodnika i zavirio unutra.
Gorela je samo noćna lampa. Major je sa cvikerima na nosu u kućnom mantilu sedeo na krevetu i čitao. Smestio sam se udobno kraj prozora i podigao vunenu kragnu jakne.
Petnaestak minuta kasnije, sobu je ispunila ružičasta svetlost. Major lagano podiže pogled sa novina i odloži ih uz zev. Na vratima kupatila stajala je Maja u raskopčanoj zimskoj SMB bluzi, sa polupraznom flašom koka-kole od 0,33 u ruci; sveže pletenice izvirivale su joj ispod kape sa petokrakom. Dok je šetala ispred kreveta, bluza joj se otvorila i otkrila crvene žetone bradavica; scena iz Šumadijskog gospodina nije pohodila samo moje snove. Ona isprazni flašu u jednom gutljaju i polako je spusti između nogu. Škljocao sam kao lud. Znao sam tri beogradska lista koja bi dobro platila moje fotke, ali već sam bio dobro plaćen. Urednik najvećeg među njima, Micić iz Koloseuma, predao mi je koverat pre tri nedelje i rekao: "Major" i "neka bude sočno".
Maja je odgmizala preko kreveta do oklembešenog Majora i strpala ga u usta. Ovaj zabaci glavu unazad; aparat je štektao bez pauze. Major poče da se batrga i raspali ženu iz sve snage pesnicom preko obraza. Majino lice se razvuče u crveni kez; sa brade joj se otegnu krvava bala.
Tada čuh zvuk pored sebe.
Bez daha, pribih se uz crep do prozora. Pravo iz krova izronilo je lice Majorovog telohranitelja i začkiljilo u mrak. Nagnut preko poslednjeg prozora u hodniku, pokušao je da razazna bilo šta u tami. Mogao sam bez mnogo naprezanja da mu udarim čveger u nos. Onda zapazih "škorpiona" na lastišu ispod pazuha.
Novica se namršti i nestade. Čuo sam kako je zatvorio prozor i navukao zavesu. Tišina; šumska orkestracija u daljini. U sobi je Maja raspletene kose ležala vezana za krevet, a oko nje su obigravali Major i još jedna naga žena: groteskni derviši.
Crna bliznakinja Đolović, obrijana na nulu među nogama, prebacila se četvoronoške unakrsno preko Maje i podigla glomazne guzove visoko u vazduh. Major joj glatko uđe otpozadi i poduhvati levu dojku. Dok su se sporo klatili iznad Maje, ona se bespomoćno batrgala u transu. Ispucao sam film do kraja i povukao se. Iskoristio sam što telohranitelj nije bio na svojoj poziciji da šmugnem u sobu neopažen. Iz glave mi nije izlazio Micić dok sam pregledao snimke.

Izronih iz sna naglo. Shvatio sam šta me je probudilo pre nego što sam otvorio oči: neko je pesnicama pokušavao da razvali vrata moje sobe. Na stočiću kraj kreveta treptalo je 03:12. Otvorio sam ne razmišljajući mnogo o mudrosti takvog poteza i suočio se sa izbezumljenom Majom, ovaj put samo u običnoj beloj košulji koja joj je pokrivala polovinu obnaženih butina.
"Brzo, Romane", rekla je. "Strašno."
Primetila je da sam zadržao pogled na modricama na njenom licu. Nehajno je prebacila crvene pramenove preko obraza i krenula nazad prema svojoj sobi, usput proverivši da li je pratim. Uskočio sam u farmerke i potrčao za njom.
U sobi nije bilo nikoga. Samo Major, raširenih ruku i razjapljenih usta, nasred krvlju natopljenog kreveta. I jeziv detalj: u crnu šupljinu veličine pesnice na njegovim grudima bila je posađena prazna flaša koka-kole. Morao sam da se pridržim za komodu. Osvrnuh se oko sebe; nigde oružja, niti s&m igračkica. Nije bilo ni bliznakinje. Maja je sa šakom u ustima zurila u svog pokojnog muža.
"Gde je Majorov čovek?" upitah boreći se za glas.
Odmahnula je glavom ne skrećući pogled. "Zato sam i otišla po tebe."
Buka iz hodnika. Kroz otvorena vrata ugledao sam Zdenka Klajna i Rajka Ivića u pidžamama i kućnim mantilima kako marširaju prema nama. "Sve je u redu", rekao je advokat i zatvorio vrata za sobom, a Ivić mi blokirao pogled ka krevetu. "Odavde mi preuzimamo."

Crna bliznakinja sedela je vidno potresena u fotelji sa visokim naslonom u dnu salona za prijeme, a Ljubičasta je obigravala oko nje. Olga Brašanski je špartala sa čašom u ruci. Julijana Ivić se smeškala i brbljala na kožnom dvosedu, nesvesna događanja oko sebe. Klajn je uz Ivićevu glomaznu pratnju raspravljao nešto sa upravnikom hotela i recepcionerom. Nikoleta Klajn je stajala po strani i pušila, jedina od svih obučena kao da su je prekinuli u izlasku, a ne spavanju.
"Neprijatan prizor", rekoh joj.
"Šta, video si?" upita me blago zainteresovana.
"Dovoljno. Imamo nekakvog manijaka ovde."
Nikoleta povuče dim. "Ne misliš valjda da je neko od prisutnih ubio Majora?"
Zagledao sam se u crnu traku sa kopčom na njenom vratu. "To ne može biti obično ubistvo, draga. A što se počinioca tiče…" Slegoh ramenima. "Nisam siguran."
Gledala me je netremice ne znajući da li sam ozbiljan. Onda se oboje posvetismo prisutnima. Olga je sela pored Julijane, Ljubičasta se napokon spustila na naslon pored Crne, nakon što je uspela da joj izmami socijalni osmejak, a Klajn se rukovao sa svojim sagovornicima, zatvorio vrata za njima i sa Ivićem za petama došao među nas.
"Gde je Maja?" upita crna bliznakinja.
"U mojoj sobi", reče Klajn i nakratko pogleda mene i svoju ženu. "Pod sedativima."
"A policija?" reče Olga Brašanski.
"Bez brige, sve je rešeno. Za nekoliko sati stiže ekipa koja će preuzeti slučaj. Nikoga od vas ništa neće pitati."
"Ko je mogao da mu uradi tako nešto?" reče crna bliznakinja. Njena sestra je uhvati za ruku.
"Pokušavamo da nađemo Majorovog Novicu. On bi mogao da nam pomogne da razjasnimo misteriju", reče Klajn. "Bojim se samo da su obojica žrtve atentata."
"Šta kaže Maja?" upitah.
Sve glave se okrenuše prema meni. Ivić grmnu: "Ne kaže ništa. Nije bila prisutna."
"Meni nije tako izgledalo."
"Šta bi to značilo?" reče Klajn.
"Ništa posebno. Da li ste sigurni da je atentat? Pobogu, izvadili su mu srce." Susretoh Nikoletin pogled.
"Da li vi znate koliko je neprijatelja imao Major?" reče Klajn.
"Naročito od rata", reče Olga. "Jesi li ti jedan od njih?"
"Bože sačuvaj."
"Ne znamo ništa o čoveku", reče ljubičasta sestra Đolović proučavajući me.
Rekoh: "Ko se među vama uopšte poznaje? I vi mislite da znate svoju sestru bliznakinju, ali to uopšte ne mora da bude tačno." Dok sam govorio, polako sam se okrenuo ka Crnoj. Ona se blago trgnu. Ljubičasta švester to vide i zbuni se. Isplatilo se gađati: nije znala za sestru i Majora.
"Ali, ako se ubica još muva negde u blizini", reče Nikoleta, "onda smo svi u opasnosti, zar ne?"
"Ne ukoliko su hteli samo Majora, draga", reče Klajn.
Nasmejao sam se i krenuo ka vratima.
"Gde ćete, Romane?" čuh Klajna iza sebe.
"Da odspavam pre nego što se pojavi vaša ekipa. Zanima me šta će oni da kažu."
Ostavio sam ih pogubljene u salonu. Popeo sam se do sobe Klajnovih na prvom spratu i probao kvaku. Bilo je otključano, a Maja je spavala u polumraku. Izmučeno lice joj je bilo smireno. Pokušao sam da je zamislim kako kamom rezbari Majorove grudi.
Imao sam ono po šta sam došao i nije bilo razloga da ne klisnem pre nego što se situacija još više zakuva. Dok sam otključavao svoja vrata, čuo sam nagli pokret iza sebe i pokušao da se sklonim u stranu.Teška pesnica me je zakačila otpozadi po bradi i vratu. Skljokah se na tepih. Uspeo sam da se okrenem i vidim kako pesnica pripada košarkaškom asu Rajku Iviću. Još jednom sam je dočeo bradom.

Pre nego što sam ufokusirao ogoljenu prostoriju i poluodškrinuta metalna vrata pored sebe, prvi impuls mi je bio da viknem: "Nisam ga ubio!" Onda sam razaznao gole ljude oko sebe i odustao. Preda mnom je stajala Majorova ekipa, bez ijedne krpice na sebi, i buljila u mene. Nesvesno potražih Nikoletu; nije ni trepnula dok sam pogledom prešao preko nje. Iza svih njih, osvetljene fenjerima sa sva četiri podrumska zida, svlačile su se sestre Đolović.
"Počinjemo?" upita Olga.
Klajn klimnu, a Nikoleta kleknu pred tkaninu na kojoj je svetlucalo mnoštvo predmeta. Ponudila mu je skalpel, a on odmahnu glavom. Izabrala je napunjen špric i prosledila mu ga. Pokušao sam da se odlepim od zida na koji sam bio naslonjen, ali nije išlo. Shvatih da sam vezan planinarskim užetom.
"I koga je Intrigant planirao?" reče crna Đolovićka.
Maja se prenu iz razmišljanja; njen šatirani žbun nalazio mi se pred nosom. "Nije mi rekao. Važno je samo da je žrtva izvan kruga. Kada je ne bi našao na vreme, koristio bi telohranitelje. Za njih se ionako niko posle nije raspitivao."
"A gde je nestao taj Novica?" reče Ivić koji je, pored toga što je bio dlakav kao vepar, negovao prilično nesportsku stomačinu. Ispod koje se nalazilo razočarenje. I njegova Julijana je bila tu, ruku prekrštenih preko ogromnih sisa u koje je bilo teško ne buljiti. Ipak, činilo se da svi oni ne osećaju moje poglede. Ljubičasta sestra je slagala suknju na pod i smeškala mi se, a Crna je tek raskopčavala haljinu.
"Mislim da je Intrigant bacio oko na ovog kada se pojavio", reče Klajn prilazeći mi. Ubo me je na brzaka u nadlakticu.
"Moramo to da uradimo", reče Ljubičasta. "Slike su već počele slabije da nam se prodaju."
"Meni pričaš", reče Maja. "Da si samo jednom u životu popularan? Kakva nepravda."
Olga upita: "I koga ćemo sada za novog?"
"Kako koga? Pa Zdenka", reče Ivić.
"Nema šanse. Ne bez protokola. Znate kako je Major postao Intrigant." Ljubičasta bliznakinja se oslobodi brusa i reče glasnije: "Ljudi. Ko mu je ono uradio?"
Svi su ćutali.
"Neko ljubomoran, možda?" rekoh uvijajući se da bih video mesto uboda. "Neko ko ga je želeo samo za sebe?" Ignorisali su me. "Je li Major tražio da je obrijete?" rekoh crnoj Đolovićki koja je spustila glavu. Ona shvati šta sam hteo da kažem, suoči se s pogledima ostalih. Ljubičastoj se lice iskrivi u bolnu grimasu dok je zurila u njene gaćice koje ova još nije skinula i koje su još uvek dobro skrivale taj modni detalj. Počeh da se znojim u naletima, bez najave.
Ljubičasta se baci na rasprostrt alat. Ivić skoči za njom. Ona pokupi skalpel i izeskivira Ivića; on promaši. Olga se ispreči pred crnom sestrom da je zaštiti; skalpel joj postrance glatko uroni u podlakticu. Ivić ščepa obe za ruke da ih razdvoji; zaplesaše sve troje – krv zapršta u krug. Klajn pokuša telom da zaštiti Crnu od njene sestre; meni se zavrti u glavi. Spazih slobodne krajeve užeta u krilu i shvatih da sam slobodan. Iznad mene, Nikoleta i Maja: gledaju me. Uhvatih crni odbljesak u njihovim očima, osovih se na noge i izleteh napolje.

Udarao sam o zidove, preskakao stepenice. Obreo sam se na prizemlju: u zamagljenom uglu oka napušteni recepcionerski pult, iza mene tutnjava glasova. Jurnuh pravo na glavni ulaz.
Napolju šamar hladnog vazduha. Sapletoh se i skotrljah niz padinu ispred hotela. Stao, ispovraćao se, ustao. Svetla su se razlivala horizontalno. Stuštih se kroz red crnih borova; za belim rezovima, kroz crnilo. U glavi se umnoži zavijanje usamljenog vuka, a onda se eho stiša. Hladnoća je prestala, padovi nisu. Trčao sam dalje.
Trepnuh jednom, dugo. Otvorih oči: ležao sam. Sudeći po mokroj odeći, dugo. Ponovo osetih hladnoću. Odlepio sam se od snega i napustio zvezdano nebo. Stadoh na noge u mraku, na kosini, ispred tri usamljena bora. Potrčao sam uz uspon sve do Majorove kolibe, provalio unutra i legao u meku prašinu među vojsku ćupova i ćilima.

Bacio sam pogled kroz prozor. Napolju je još uvek bila noć. Ili sam, sudeći po ukočenosti, prespavao čitav dan. Glava je tek počela da mi se bistri, a bolelo je i natečeno mesto uboda. Ogrnuo sam staro vojničko ćebe koje sam našao u kredencu i procunjao po kolibi. Hrane, naravno, nije bilo.
Bacio sam pogled kroz prozor. Nije mi se silazilo. Negde u podnožju, krem se igrao veštica i žarko me želeo kao ritualnu žrtvu. Da li je u međuvremenu još neko stradao? Pomislih na Nikoletu kao jednu od njih i prođe me jeza. Bolje se umotah u ćebe.
Bacio sam pogled kroz prozor. Iskeženi kosmati demon sa kamom u zubima jurio je kosom čistinom pravo ka kolibi; Ivićevo nago telo u pokretu bleštalo je na mesečini. Nisam mogao da se pomerim. Kada sam se odmrzao i kliznuo prema žaraču pored kamina, on je već bio na vratima. Srušio ih je iz prvog i upao, očiju i usta u obliku noža. I prave nožekanje sada čvrsto u šaci.
I sâm stegoh železo. Stajao je u vratima, gledao me ispod oka i režao. Nije mi bilo smešno; čoveku je telo bilo išarano tamnosmeđim simbolima. Spirala. Grom. Oko. Nadao sam se da nije krv, ali nekako sam znao da jeste.
"Kraj", reče on, i skoči.
Odrazio se o sto kao o trambolinu, malo zaneo i zakucao u mene koji sam pokušavao da mu se sklonim sa puta. Secnuo me je po ramenu. Ne gledajući, iz sve snage sam mu zavario žarač u grudi. On zazvižda na pluća, ali me ščepa za okovratnik, i povuče nazad. Nisam imao mesta za zamah u istom luku kao malopre, ali mu otkidoh parče mesa sa podlaktice. Njegov nož odleti i, uz zvonko tangg, završi duboko u drvenom zidu na suprotnoj strani. Uzjahao me je pokušavajući da me priljubi uz pod. Mlatarao sam žaračem oko sebe bez rezultata, samo ga ogrebavši po listu. Obuhvatio mi je šakama vrat i pokušao da me okrene pod sobom, da bi me pogledao u lice. Odupirao sam se koliko sam mogao, a onda se odgurnuo stopalom i, pretvoren u ljudsku praćku, iz okreta mu zario vrh žarača u oko. Podigao je glavu sa železnim rogom prema svodu, narodnjački uzdigao ruke, i prevalio se na stranu. Napolju vukovi počeše da zavijaju. Šutirao sam ga u rebra dok ga u potpunosti nisam skinuo sa sebe i tek tada prvi put duboko udahnuo. Kada sam ustao, šutnuo sam ga još jednom.

Sedeo sam nekoliko ranojutarnjih sati u busiji pred hotelom, pre nego što sam dočekao da Klajn užurbano sedne u "čiroki" i odveze se negde. Pre toga, prijatna, neometana šetnja niz planinu; iza mene zvuci vučje gozbe nad krvavom telesinom koju sam im izneo na čistinu.
Nije bilo nepoznatih vozila pred hotelom – "ekipa" verovatno nije ni dolazila. Ušao sam kroz kuhinju i popeo se liftom za poslugu na prvi sprat. Kroz prazan hodnik, pravo na vrata Klajnovih, bez kucanja. Nikoleta, umotana u veliki beli peškir, ne previše iznenađena.
"Došao sam da se zahvalim", rekoh joj samo.
"Maja te je odvezala."
"Ne verujem."
Okrenula se kao da joj je nezgodno i krenula prema kupatilu, ali sam je uhvatio za ruku. Uzdahnula je i priljubila se uz mene.
"Kako možeš sa njima?" upitah.
"Kakvo je to pitanje?" Odmaknula se od mene. "Intriganti su jedini način da napreduješ. A ja sam uvek podržavala Zdenka."
"Šta biste mi uradili?"
Ćutala je.
"Kuda ti je otišao muž?"
Odmahnula je glavom. "Idi odavde, beži. Možda se i spaseš."
"Gde su ostali?"
"Dole."
Dok sam prilazio vratima čuh iza sebe: "Šta ćeš da uradiš?"
"Ne napuštaj sobu", rekoh i izađoh ne sačekavši odgovor.
Liftom za poslugu spustio sam se u kotlarnicu. Čuh glasove iz podrumske prostorije i brzo se sakrih iza hrpe uglja. Tu mi nešto privuče pažnju.
Otkrih cipelu. Pa nogu.
Pronašao sam poslednju kockicu. Garavi Novica ležao je simbolično prekriven prvoklasnim mrkim, sa rupom od metka u glavi i zamrznutim izrazom iskrenog iznenađenja na licu. Potražio sam mu futrolu pod pazuhom, ali bila je prazna. Ipak sam se prišunjao vratima.
Prostorija je plivala u krvi – u njoj jezivi bljesci: Olga i Julijana isprepletenih udova; Maja nedaleko od njih, umusavljena belim prahom, stenje svoju ličnu mantru: "Sada je Intrigant, sada je Intrigant"; u centru, raščerečena crna bliznakinja, nad kojom u transu rida njena sestra.
Vratio sam se do Nikolete. Išao sam pored recepcije, ali nisam sreo nikog od osoblja. "Tvoj muž je beskrajno ambiciozan čovek", rekao sam joj sedajući do nje na krevet.
Ona samo klimnu.
"Platio je Novici da onako sredi Majora, jer je smatrao da je jači kandidat za vašeg Intriganta. Što je verovatno i istina, čim mu je prevrat uspeo. A Novica se nije nadao da će postati još jedna žrtva revolucije."
"Ja sam sumnjala na Maju."
"I ja. Kada se probudila iz post-orgijskog sna, nakon što je Đolovićka već otišla, i pronašla ga onakvog, jadnica verovatno nije znala čije je maslo, pa se iz straha obratila meni, jedinom autsajderu. A Zdenko se odmah stvorio i spremno sve počistio. Jesi li znala za njegove planove?"
"Ne. Samo da je sposoban za tako nešto."
"Gde je on sada?"
Nikoleta mahnu glavom prema kupatilu. Srce mi zaigra kada na vratima ugledah Zdenka Klajna zvanog Ozbiljni, suzdržane elegancije i sa magnumom 357 u ruci.
"Njuškalo malo", reče mi. "Koga si došao da špijuniraš?"
"Nikoga."
On podiže pištolj.
"Majora. Seks. Za tabloid."
"Ah. Je l' možeš da veruješ?" reče Nikoleti. "Kakav smrad."
Slegnuh ramenima.
Zdenko pripali cigaretu. Džaba sam se nadao: ruka sa pištoljem nije mu zadrhtala. "Oblači se, draga, vodimo ga dole. Devojke će se obradovati." Nikoleta ustade i priđe svom koferu. "Skenjao si Ivića, je li? Pošao sam da ga tražim, a onda sam shvatio ko je izvukao deblji kraj i šta ćeš uraditi." Klajn se iskezi. "Pa sam se vratio."
Kez, lice i glava mu se razleteše. U ušima mi je još odjekivao prasak; imao sam utisak da mi je srce stalo. Nikoleta ispusti Novičin "škorpion" iz ruke i pritrči mi u zagrljaj. Počela je divlje da me ljubi, a ja sam prihvatio igru trudeći se da nervozu stomaka pretočim u poljubac. I ne razmišljam mnogo o njenim razlozima za prebeg.
Ubrzo smo završili na podu nedaleko od Zdenkovog leša; ja sam razmotavao njen peškir, ona mi je izvlačila košulju i raskopčavala šlic. Ušao sam u nju brzo, ali seks se rastegao u višesatni tantrički ritual.
Ubadao sam pokušavajući da ne mislim na to kako sam u prevratu pobednik na kraju ispao ja, nadjačavši slugu, zavadivši bliznakinje, svrgnuvši uzurpatora i osvojivši kraljicu. Ubeđivao sam sebe da se sve to desilo slučajno, ili da je zavisilo isključivo od mene. Pred očima mi je igralo Nikoletino lice neuhvatljivo kao kaleidoskop. U jeku njihanja, ulovio sam preko ramena publiku na vratima: nasmejana crvena lica četiri preživele veštice iz podruma, kako gladno posmatraju naš snošaj kao da je posebna vrsta inicijacije, ili možda samo privođenje još jedne žrtve. Neko od njih je rekao da žrtva mora da bude izvan kruga da bi odradila posao, što znači da su crnu bliznakinju ubili iz nužde ili sporta. Ljubičasta me je posmatrala sa naročitom zlobom. Vratih se svojoj jedinoj izlaznoj karti i pojačah ritam.
Nikoleta mi je sve manje izgledala kao dama u nevolji, a sve više kao neko ko se od početka kladio na sigurno i izabrao svog favorita. Smeškala mi se, intrigantno, govoreći: "Još, još, još." U sebi sam ponavljao: "Još samo malo", moleći se da budem dobar, jako dobar, da dočekam jutro pored ovih ludih žena, a onda ću lako.
Noć se otezala u nedogled.

---

Biografska crtica
 
Oto Oltvanji je rođen 1971. u Novom Sadu, ali je odrastao u Subotici. Objavljivao je priče u Znaku sagite, Tamnom vilajetu, Alternativnoj srpskoj fantastici, Književnoj reči, Sveskama, Politikinom zabavniku. Priredio je Monolit 9 (1995). Sa ilustratorom Ivanom Pejkićem radio serijal "Agencija za čudovišta" za Tik-Tak. Pisao tekstove o popularnoj kulturi za Vreme, Ukus nestašnih i Košavu. Preveo desetak novela, nekoliko strip-albuma, knjigu "This is Serbia Calling" Metjua Kolina, i romane "Zlatna krv" Lucijusa Šeparda i "Kiša kao metak" Dejvida Šoa. Njegove priče najčešće su mešavina horora, krimića i naučne fantastike. Živi u Beogradu, njegov prvi roman, “Crne cipele”, izašao je 2005. u izdanju Samizdata B92.