"Neonska Nesanica" Željko Mitić
(Matica Srpska, 2007)

POEZIJA NEONA

Piše: Velibor Petković

-Može li se pisati poezija posle Aušvica? – pitao se poljski pesnik Tadeuš Ruževič. Njegovu knjigu pesama „Nemiri“ objavljenu kod nas davnih sedamdesetih, pročitali smo u dahu još kao petnaestogodišnjaci, do tada uvereni da se poezija može čitati samo na silu, za lektiru, bez pokušaja razumevanja. Mi, obične „slabomisleće trske“ otkrili smo da je čovek istovremeno i panj koji oseća. Bili smo u to doba, pradavne 1978. godine, mladice izrasle iz starog panja. Srećom, ne bambusove i ne u Kini, jer bi nas sažvakao neki melanholični panda. Ovako, moj najbolji drug Vesko je za odličan uspeh na kraju osmog razreda dobio pomenutu knjigu velikog Ruževiča, a ja roman „Ispod vulkana“ Malkolma Laurija. U slaboj prozi logičan sled bio bi da je Vesko postao pesnik, a ja alkoholičar, ali ništa od toga. Poljak nas je uveo u vestibulum vaginae, a Englez u mistiku ljubavi u kojoj se zbog žene lako izneveri brat. Nikad obrnuto!  Alkohol je prirodni rastvarač straha, krivice i kajanja. Čitajte, ako već niste! Jer, ako ste i gledali film „Pod vulkanom“, teško da će po „Nemirima“ uskoro biti napravljeno nešto za „kinematograf našeg detinjstva“.  Jednostavno je isuviše složeno, odnosno nemoguće. Igra reči neprevodiva je u slike i privid kretanja i kreketanja.

Valjda zbog toga Nišlija Željko Mitić, u krugovima holivudskih rokenrolera poznat kao Zerkman, odustao je od studiranja filmske režije i krenuo da fotografiše stvarnost sličicama poezije. Njegova „Neonska nesanica“, objavljena na pedesetu godišnjicu prestižne edicije „Prva knjiga“ novosadske „Matice srpske“ zato i počinje „Razgovorom sa Hičkokom“ i stihovima sa kojima se  ne morate složiti:“Ne postoje dobri /filmovi/ samo dobro ispričane/ priče/ sudbina ne postoji/ samo bezbroj/ loših mogućnosti.“

Osip Mandeljštam, ruski pesnik za čiju slavu je podjednako zaslužna istrajnost ljubavi njegove žene, koliko i sami stihovi koje je pisao, govorio je, pre nego što ga je progutala tama Staljinovog GULAG-a, da je za dobru knjigu poezije dovoljno da se u njoj pronađe jedan zaista dobar stih. Te stroge kriterijume, nekoliko neonskih godina kasnije, uspeva da ispuni Željko Mitić, Nišlija rođen 1976. godine u ovdašnjem porodilištu. Ili je to, možda, bilo kod kuće, ne seća se. Roditelji sigurno znaju, ali već ih je dovoljno opteretio svojim beskrajnim školovanjem. Čemu još jedno nepotrebno preispitivanje prošlosti?

Primenom metoda Osipa Mandeljštama brzo bih završio ovaj tekst, ali to mi pomalo liči na književnu kritiku, a za to nisam osposobljen. Delim prezir koji je francuski glumac Žan Gaben osećao prema političarima, pa je čak dvaput odbio da vidi heroja nacije, generala De Gola. Ali, ja podjednako ne podnosim ni književne kritičare, jer su u stanju da, u teškim mukama stvaralačkog zatvora, pretvaraju vino u ustajalu vodurinu. Teško da bi i žabama godila, osim možda nepoznatom Godou?

Zato, poštujući „strah i nadu“ života ispunjenog čitanjem, u očekivanju onog krajnjeg i konačnog, strašnog Nepoznatog, spomenuću pesme i stihove koji blesnu kao surfer na visokom talasu. Srebrni ili zlatni, svejedno, možda i kao igla od platine na kravati koju nikada nisam nosio, ali poštujem njenu neprikosnovenu lepotu. Eto, tako nastaje loša poezija, ovakvim rečenicama poput moje! Vratimo se  onoj dobroj, Mitićevoj. Zvuči kao starinska robna kuća, takva su naša prezimena.

Pesma „Roditelji“  pogađa dvostruko nas matore, koji smo dospeli u poziciju nečije dece i nečijih očeva i majki. „A možda na proleće počne i neki novi rat“, završni je stih koji razotkriva naše skrivene misli. Ratovi uvek izbrišu naše promašene živote. Kako bi to rekla „Caca u metrou“ Rejmona Kenoa, u prevodu Danila Kiša:“Baš je sranje ova eksistencija!“ Znamo pravopis lektore, ostavi svoje „egzi“ da leži na pučini moždane kore. Ili na vrhu pera, ako glumiš guščara!

Dobar je i vojnički stih „30 metaka/ u okviru/ ne znače ništa/ kad si 600 km daleko/ od svega“ iz pesme“Sparnih 37,2“. Na nju se prirodno nadovezuje „Hotel Zeta“, pesma vojničkog desperadosa koji bi iz očaja bio spreman na užasnu osvetu: „Zašto smo uopšte/ dolazili ovde:/ deca salutiraju/ s podignutom rukom/ i devojke/ se mršte u prolazu./ U hotelu/ sa imenom reke/ WC je užasan/ bez ogledala/ slavina/ i vodokotlića./ Recepcionerka se znoji/ i mrzi uniformu./ Konobari donose/ jednu kafu/ u dve/ šoljice./ Ma ne, / nikada,/ ni kada budemo/ zamenili ovu boju/ nekom drugom/ ne vraćamo se./ Sigurno ne/ bez/ tenkova.“ Da li vas ova pesma podseća na „Maslinastozeleno“ Zdravka Čolića? Naravno da ne, jer njemu su devojke izlazile u susret, a nedostatak ljubavi u detinjstvu i nežnosti u mladosti, dovodi do katastrofalnih posledica po pojedinca i društvo. Ratne sociopatije maskirane patriotizmom!( Ovo već zvuči kao frustracija književnog kritičara!)

U pesmi „Kupatilo u dva ujutru“ autor seda u automobil  i naknadno pripoveda: „Sinoć sam umro/ u taksiju/ šofer je vozio/ mrtvog čoveka./ Nije hteo da mi uzme pare/ ostavio sam ih/ na sedištu.“ Ne treba propustiti ni“Devojke sa velikim sisama/ koje čitaju Selindžera/ i / istinski vole Smitse“ jer one „nisu prosečne devojke“ iz pesme „Čvrste linije“, niti „Sebične kučke“ iz one koja sledi odmah zatim. Od ovoliko navodnika čoveku se zavrti u glavi, zato da malo odmorimo od citata. Odolećemo čak i zajedničkoj averziji prema Sergeju Trifunoviću i drugim poznatim ličnostima. Retkost je sada sresti grčke studente koji jebu naše devojke jer dolaze iz Evropske Unije, iako nisu ni čuli za Kavafija. Sada je retko ko od nas čitao bilo šta o Aleksandriji kakvu je video taj Konstantin, nesposoban da primeti zavodljivost žena.“Blažene radosti“ nalazio je na mestu koje smrdi kao medveđe dupe, ali poezija je reciklirana stvarnost, sve joj se može, kad joj se digne nadahnuće. Zaboravili smo čak i na „Aleksandrijski kvartet“ Lorensa Darela, koji je pisao o srpskim „Belim orlovima“ u prvom svetskom ratu.

„I/ gase se/ ulična svetla/ i ona iz/ izloga.“ Mrzi me da objašnjavam da je to jedna od „Dve slike poraza“. Naime, i ja mogu da potvrdim: „Nekada sam se kretao/ kao vetar/ a sada se predajem. / To je sve.“ Doduše, za razliku od Željka Mitića, kada je „Kafe Tajm“ otvoren, već sam bio prestar, kao Tin Ujević dok je pisao „Svakidašnju jadikovku“.

Ne pokušavajući da vratim ime i slavu stare Rusije niti Srbije, završiću ovaj tekst onako kako završava i knjiga „Neonska nesanica“ Željka Mitića, kao u filmu Pola Šredera;“ako zaista/ volimo/ ovaj grad/ hajde da mu/ poklonimo/ jedino što imamo/ te sitne tragove/ što ostaju/ za nama/ kada najzad/ odemo.“