Knjige

DNEVNIK USAMLJENIKA

Srđan Valjarević, Komo, Samizdat B92, Beograd, 2006.

Volim filmove o usamljenim ljudima 
u praznim sobama. 
Pol Šreder

Piše:  Nenad Župac  

Srđan Valjarević je po umetničkoj vokaciji pesnik (prvo objavljeno delo ovog književnika i jeste zbirka pesama) i njegov talenat se najbolje ispoljava u onome u čemu poezija prednjači nad prozom –  a to su emocije i sažetost. I upravo te dve odrednice su glavne karakteristike njegove proze koju je kritika još ranije okarakterisala kao poetsku. I sam autor je razumeo da njegovom senzibilitetu i proznim mogućnostima najviše odgovara tzv. ispovedna forma; dakle, roman u pismima ili roman u formi dnevnika čija slobodnija kompozicija omogućava piscu da iskaže ono što je i najveći kvalitet njegovog stvaralaštva: emocije tako čiste da u čitaocu stvaraju utisak iskrenosti (na početku „Dnevnika druge zime“(2005) stoji citat iz Selina: „Prvo je postala emocija pa onda reč.“) . U razgovoru sa nekim prijateljima koji su čitaoci-laici, prva asocijacija na „Komo“ bila im je: čista, iskrena, čudnovato nežna, osobena knjiga, itd. Neposrednost dnevničke forme nazire se i u ovom romanu; ipak, u delu „Komo“ Valjarević malo pomera granice dnevničkog žanra pa piše neku vrstu nedatiranog dnevnika koji je bliži konvencionalnom obliku romana; njegov junak provodi trideset dana na jezeru Komo u mestu Belađo u luksuznoj vili, kao nosilac Rokfelerove stipendije (svaki dan predstavlja jedno poglavlje u romanu). Nosilac stipendije dobija mesec dana u vili kako bi mogao „na miru da piše“; ali već na početku se susrećemo sa paradoksom kome junak ostaje dosledan do kraja romana, on ustvari provodi sve vreme u druženju sa meštanima i drugim stanovnicima vile, šetnjama po prirodi, razmišljanjima, opijanju, itd. I povrh svega, pisanje zbog koga se glavni junak (piščev alter-ego) našao tu gde jeste, čini par neznatnih situacija koje se manifestuju u nekoliko bezuspešnih pokušaja – zadnjeg dana junak će utvrditi da nije napisao ni reč. 

Valjarević je u ovom delu još bliži autobiografskom nego u prošlim knjigama; a i u ovom romanu, baš kao i u prethodnim delima (tu mislim i na pesme), pozicija autsajdera rezervisana je za glavnog junaka, koji samim tim što ni u čemu ne učestvuje, i što ne želi da učestvuje, dospeva u centar pažnje. Ovaj model često koriste američki književnici Čarls Bukovski (skoro uvek) i Rejmond Karver (ređe), pokazujući da i margina može biti središte kad je centar predvidljiv i spoznat. Najpreciznija odrednica glavnog junaka je „introspektivni marginalac“; čovek koji pre svega želi da ga ostave na miru jer je sit svega – budući da je došao iz jedne zaista urušene zemlje (u svakom smislu i pogledu) – „biti glup i nezreo... (jer) takve ljude ne gnjave“. On uživa u malim i jednostavnim stvarima: ispijanje boce vina ili sedenje na klupi na planinskom vrhu pričinjavaju mu ogromno zadovoljstvo. Ono što je najinteresantnije – i svakako najupečatljivije – predstavlja karakter junaka, tako netipičan za ovo podneblje: melanholik, sav predan autentičnom „tihom čuđenju“, obožavalac prirode, individualista koji se uzdražava od toga da sudi drugima; osoba koja je umorna od života a plaši se smrti. Možda se najveći kvalitet ovog dela ogleda u tome što prozni subjekt naizgled nevažne svakodnevne stvari i pojave transformiše  stvarajući umetničke efekte – svojevrstan perpetum mobile tipičan za Valjarevićevo stvaralaštvo. Jer za pravog književnika nema banalnosti u životu. Takođe, Valjarević nam vešto predočava (pre svega u karakterima intelektualaca u vili) da su ljudske vrline često veće slabosti od njihovih mana. 

Fabula koju je autor svesno retardirao (događaji služe pre svega da bi čitalac mogao da sve vreme oseti junakovu usamljenost, neku vrstu čudnovate težnje za samoćom) odlično vodi priču, ali je siže (ovde mislim na shvatanje Šklovkog da je „siže organizovanje fabule“), suviše predvidljiv. I u tome se ogleda propuštena prilika za remek-delo, mada erupcija emocija glavnog junaka na poslednjem obroku u vili predstavlja izvanredan krešendo. 

Valjarevićeva rečenica je kratka, minimalistička – ona podseća na najbolju tradiciju ovakvog organizovanja sintakse kod savremenih američkih pisaca realističke orijentacije (Hemingvej, Šervud Anderson, Bukovski, Karver, Selindžer, itd.). Sledstveno tome, „Komo“ se zaista može pročitati u jednom dahu. Poglavlja su kratka i primerena formi romana. Međutim, ono što se može zameriti piscu je povremeno „proklizavanje“ u sintaksi npr. „Pa šta ti fali da imaš malo i takvih ovde, malo  ludaka,  zabavnije je, vidiš da je  zabavan ovaj ludak,  zabavan tip“, smejao sam se.“  (str. 132; podvukao N.Ž.). Ili na jednom drugom mestu: „Prišla mi je i rekla da se ovakvo muziciranje ne sme nikako propustiti. Ništa o tome nisam znao, i nisam mogao da prepoznam šta je to posebno dobro u muziciranju gos'n Menjudija. Nisam znao baš ništa o tome.“ (str. 47.). Ponavljanje dva puta reči „ludak“ i tri puta „zabavan“ u jednoj rečenici ili u drugom primeru ponavljanje već izrečenog suda „da nešto ne zna“ je primetna sintaksička nedoslednost i nepažnja. Ipak, utisak koji ostaje posle čitanja ovog romana je dobar. Valjarević uspeva u onome u čemu većina njegovih kolega na ovim prostorima ne – stvara interesantna i lako čitljiva umetnička dela koja nisu trivijalna i petparačka literatura. Ovaj dnevnik o „avanturi bez avanture“, spoznavanju toga da nikada ne možeš nešto da dobiješ, a da nešto ne izgubiš, o tome kako je čovek zapravo celog života sam, i o tome kako svoju samoću nosimo u sebi ma gde se nalazili, vredno je delo savremene srpske književnosti – roman koji još više podiže talase nadolazeće plime neorealističke literature.