JESEN SKUPLJAČA

Ilija Bakić
Tardis, Beograd, 2007.

Piše: Dejan Ognjanović

Čitaocima PRESSINGA Iliju Bakića ne treba posebno predstavljati: njegova priča NEOPROŠTENO objavljena je u specijalnom dodatku TAMNA ZVEZDA u okviru PRESSING-a br.47. Ne treba ga najavljivati ni onima koji makar i najpovršnije prate domaću scenu književne fantastike, budući da je Bakić zastupljen u svim relevatnim zbornicima, kako knjiškim (TAMNI VILAJET 2, 3 i 4…) tako i u okvirima časopisa (NAŠ TRAG, ORBIS, GRADINA…). Jedan deo njegovog obimnog opusa vezanog za kratku priču sada je napokon dostupan u zbirci JESEN SKUPLJAČA, kojom je odabrala da debituje nova izdavačka kuća, Tardis iz Beograda.

      Bakićevo pisanje se odlikuje osobenom perspektivom: njegove storije često se iznose iz ugla nepovlašćenog pripovedača - autsajdera, izopštenika, slabog i izolovanog, na udaru socijalnih ili prirodnih sila u okvirima kojih je njegov opstanak doveden u pitanje a egzistencija svedena na borbu za biološko preživljavanje. Takav je slučaj u priči "Među dinama", koja otvara zbirku. U surovoj (postapokaliptičnoj?) pustinji, pesnik jednog plemena pljačkaša mora da speva junački ep o krvoločnom i kukavičkom pohodu protiv ubogih i nemoćnih naseobina, a sva mračna ironija izgrađena je na sukobu između animalno primitivnog plemenskog poglavice (i njegovih sledbenika) s jedne, i poniženog i prezrenog pesnika s druge strane.

      U "Gnoju" je protagonista neimenovana osoba koja je i bukvalno izolovana, zatvorena u jednom ćumezu unutar naseobine: njena upozorenja se ignorišu, a kulminacija najsurovijeg nasilja dešava se sa neumitnošću vođenom primitivnim nagonima koji ne žele da znaju ni za šta više od drevne maksime "u se, na se i poda se". Ne treba mnogo mudrosti da bi se proniklo kako se Bakić u ovim pričama zapravo bavi pozicijom pisca, i uopšte umetnika, u jednom smutnom vremenu kojim vladaju agresija i primitivizam svake vrste.

      Priče "Više od 90 fragmenata povratka" i naslovna, "Jesen skupljača", predstavljaju još jedan mikro-skup unutar zbirke: ako prethodne dve govore o smislu i besmislu viših ljudskih težnji (pisac kao onaj koji upozorava? pisac kao nevoljni kolaborator režima?), onda ove priče u potpunosti apstrahuju svaku umetnost i filozofiju i svode bivstvo na puko preživljavanje pod presijom dominantno neprijateljskih klimatskih uslova oličenih nastupajućom zimom. U oba slučaja protagonisti nisu ljudi, već kreature koje su čovekovi (daleki?) naslednici u svetovima razorenim ko zna kakvim globalnim katastrofama. Ljudskost je daleka i mutna prošlost; sadašnjost je svedena na golu biologiju: obezbediti hranu, sklonište od hladnoće i, eventualno, partnera; budućnost je krajnje neizvesna i neobećavajuća. (Post)apokaliptička tematika dominira ovim pričama kao još jedno od značajnih obeležja najboljih Bakićevih priča u kojima se svet izvrće naglavce.

      Sve, ipak, nije potpuno crno: u najboljoj priči u zbirci pod naslovom "Jato" javlja se tračak topline i nade: iako je ekologija značajno narušena, grupica predanih ljudi pokušava da jato gusaka pred istrebljenjem navede u novo stanište, budući da je na mestu ranijeg sada industrijski kompleks. Upozoravajuća dimenzija SF-a ovde je prisutna nenametljivo, kroz sliku jednog sveta u kome je na ivici nestanka nešto što ne primećujemo dok za to ne bude prekasno – lepota i bogatstvo živog sveta oko nas. U vedrijim tonovima, sa jasnim naznakama satire i humora, je i priča "Dvojnik i sve oko njega", u kojoj se na zabavan način varira motiv dvojnika. Za razliku od većine književnih prethodnika, Bakićev dvojnik ne samo što nije zlokobna i nametljiva figura koja opseda i progoni protagonistu, već ovde biva upravo suprotno: glavni junak prati čoveka za koga veruje da je njegov dvojnik, a ovaj uporno odbija da ima ikakve veze s njim.

      Usamljenost i otuđenost savremenog čoveka fino su uhvaćeni i opisani, bez mnogo mudrovanja ili filozofije, kroz pitko žanrovsko pismo koje se može čitati i na 'samo' tom nivou, a i kao lepa književnost. Jer, ako Bakićevo pisanje ima neku vrednost – a ima je!- ona pored ostalog počiva i u prevazilaženju uobičajenih podela na žanrovsku i glavnotokovsku književnost. Ovo su, prosto, zanimljive, povremeno potresne, dobro napisane priče koje će vas naterati na razmišljanje i upitanost nad samim sobom i svetom u kome živite. Postigavši taj efekat, Bakić je odbranio i mogućnosti fantastičnog pisma, kao svog osnovnog opredeljenja, ali i smisao bavljenja pisanjem u smutnim vremenima u kojima imamo povlasticu da živimo.