“Tihi gradovi” – Goran Skrobonja (Laguna, 2007) 

KRALJ SE VRATIO!

Piše: Pavle Zelić

Goran Skrobonja, objektivno najbitniji pisac horora u Srbiji i najbitniji čovek za popularizaciju tog žanra na ovim prostorima, konačno se pojavljuje sa novim delom da ponovo zbuni i uplaši domaću književnu scenu. Još jednom je u pitanju zbirka priča, Goranova treća, i za razliku od provokativnih naslova prethodne dve - „Od šapata do vriska“ (edicija Košmar, 1996) i „Šilom u čelo“ (Košmar, 2000), ova dolazi pod mnogo blažim doduše ništa manje sugestivnim nazivom - „Tihi gradovi“. Da kažemo odmah - ima tu sasvim dovoljno akcije, krvi i ekstremnih prizora za ljubitelje dosadašnjih Skrobonjinih radova. Ali, ima i nečeg novog. Imate priliku da upoznate jednog drugačijeg, mirnijeg, zrelijeg autora. Skrobonju mejnstrim pisca.

Možda su dobra smernica u Goranovom razvoju i podnaslovi zbirki, koji se menjaju od „priče strave i fantastike“ u prvoj, preko „priča fantastike i strave“ u drugoj, do jednostavnog naziva “priče” u trećoj. Zovite te priče strašnim ili naučnofantastičnim, neadrelanim ili satiričnim, zovite ih kako hoćete, ali je pisac verovatno u pravu kada procenjuje da pravoj književnosti ne trebaju etikete.

Prošlo je sedam godina od poslenjeg Skrobonjinog objavljenog dela i mnogo šta se promenilo i u svetu, i u umetnosti, u izdavaštvu, pa i samom Goranovom pisanju.

Još jedna bitna, u neku ruku krucijalna razlika je što su sve dosadašnje Skrobonjina knjige, među kojima i njegov jedini roman “Nakot”, na neki način bili samizdati njegove sopstvene izdavačke kuće „Košmar“. Ovoga puta, iza kralja domaćeg horora, slobodno se može reći srpskog Stivena Kinga, stala je Laguna, jedna od najvećih srpskih izdavačkih kuća, sa vrlo razgranatom prodajnom mrežom. Štaviše, „Tihi gradovi“ su se pojavili u ediciji za savremene domaće pisce „Meridijan“, pod uredničkom palicom Igora Marojevića.

Mnogo je paralela između Kinga i Skrobonje kao pisaca, ne samo zato što je „naš“ King svesno pratio spisateljski razvojni put jednog od svojih omiljenih pisaca. Skribomanija je prisutna kod obojice, Goranu je ona čak i u etimološkom korenu prezimena. Poigravanje sa ponekad sterotipnim motivima žanrova koriste i jedan i drugi. Ono što je originalno su mešanje epske i naučne fantastike, kao i horora – ponekad u istoj priči. Rani radovi su im eksplicitniji i bogatiji scenama nasilja a i izraženiji su žanrovski obrasci. Kasnije, obojica sve više naginju kao mejnstrimu i klasičnom pripovedanju, ponekad maltene bez elemenata fantastike.

Možda najvažnija osobina Kinga i Skrobonje je uvezivanje priča u jedan okvirni, paralelni univerzum. King je od samih spisateljskih početaka u srednjoj školi radio na sagi o Mračnoj kuli, i kasnije povezao taj svet i njegove junake sa mnogim svojim knjigama i pričama. Skrobonja je u nekoliko jakih priča uspeo da izgradi sopstveni svet paralelne realnosti. Uistinu moćna na jednom dubokom nivou je Skrobonjina iscepkana pripovest o Savezu Slobodnih Srpskih Srezova, u kojoj figurira gotovo mitska ličnost Nikodija Marića.

Ali, kakva zemlja takav King.

Kao u mnogo čemu drugom, kriva je zatucana, a i ponekad tako skučena sredina u kojoj živimo. Goran je u Srbiji neka vrsta kultnog pisca, čoveka koji je postao sinonim za horor žanr, a da se to nikada nije materijalizovalo u velikim tiražima, dobroj zaradi, slavi, i možda onom najbitnijem – u prodoru na strana književna tržišta. Ostaće besmrtna izjava SF anlitičara, istoričara i teoretičara Miće Milovanovića da bi „negde u inostranstvu ovaj čovek bi bio bogat!“. Razume se, od pisanja. Naime, Skrobonja kao nekakav mračni superheroj ima isplativ dnevni posao pravnika, dok se preko noći pretvara u pisca, prevodioca i svojevremeno, urednika. Po gruboj proceni uloženog rada, taj čovek ne spava već godinama, a red bi bio da neprospavano vreme konačno unovči. „Tihi gradovi“ bi mogli da budu dobar povod za ispravljanje nepravde.

Od sedam priča u zbirci, najduža je prva, pod nazivom  „O vukovima i ljudima“. Hronološki je najstarija, makar po konceptu, jer je plod jednog starog projekta – sa pričama koje pozajmljuju naslove od pesama „Metalike“. Na radost ljubitelja lika i dela Nikodija Marića, priča donosi još nekoliko delova slagalice o ovom misterioznom liku. U svet Srpskih Srezova se vraćamo i u „Crvenom nebu nad poljima ilovače“, verovatno najboljoj priči u zbirci „Tihi gradovi“. Motivi vesterna, postapokaliptičnog sveta i srpskog folkolora su izmešani u priči koja može da podseća na nešto iz serijala o Mračnoj kuli, ali je mnogo više samo svoja i još važnije, lokalna.

U oštrom kontrastu sa ovim novelama, koje su nabijene akcijom, stoje kraće priče – naslovna „Tihi gradovi“, „Sve vreme sveta“ i „Lako je biti bog“. Jake ideje, realizovane na samo par strana su nešto najteže za napisati, a Skrobonja uverljivo prikazuje načine na koje naša civilizacija može da skonča. Sa velikim BUM! ili uz lagano gašenje – ishod ostaje isti.

I konačno, „U 5 i 15 za Nekropolis“. Ova priča je vrlo netipična za Skrobonju, nalik na one koje piše Zoran Živković. Jedno fino iskliznuće iz stvarnosti u nadrealistični košmar. Glavni lik se nalazi u situaciji da mora da prihvati da je njegov život iznenada dobio fantastičan obrt. Nagore. Za razliku od Živkovićevih, Skrobonjin junak će pokušati da umesto kontemplacije nešto i uradi, ali i on konačno mora da prihvati da je sve zaista otišlo dođavola i da mirno sačeka neizbežnu sudbinu.

Iako je nepotpisan u knjizi, moramo pomenuti Ivana Nastića, zaslužnog za upečatljive korice, koje na uznemiravajući način koriste jednu od slabo eksploatisanih znamenitosti Beograda.

Koliko god da poseduje sve kvalitete tzv. „ozbiljne“ književnosti, Skrobonja ipak neće izbeći da pošteno preplaši čitaoca. Vuk dlaku menja, ali bio on siv, zelen ili na tufne, i dalje je to velika, krvožedna zver.
Što nas dovodi do stidljivog ali neporecivog proboja domaćeg horora u poslednjih par godina. Pored iskusnih autora kao što su Oto Oltvanji („Crne cipele“ Samizdat B92, 2005) i Dejan Ognjanović („Naživo“, Prosveta Niš, 2003) i Ratka R. Radunovića („Mi nismo bolesni“ Narodna Knjiga, 2004) i nekoliko mlađih pisaca se oprobalo u ovom žanru ili makar koketiralo sa njim. „Srpski psiho“ mladog dvojca Željko Obrenović i Aleksandar Ilić (Laguna, 2007) je izazvao priličnu pažnju, naročito u žanrovskim krugovima,  Mirnu Zakić i njenu „Stravu u ulici kuge“ (Narodna knjiga, 2006) hvali Vasa Pavković i NIN, a tu je i Mijat Vujačić sa čak tri romana: „Krvavi akvarel“, „Nekromansa“ i „Vampir“. Još uvek ih možemo sve nabrajati a da ne zagušimo tekst.

Sve je to jako lepo, i zašto da ne, Srbiji je potreban jedan jak žanrovski pravac u domaćoj književnosti, pa bili to krimići, naučna fantastika ili horor. Ali, Srbiji je potreban i jak, iskusan pisac da pokaže novim generacijama kako se to zaista radi. Skrobonja ispunjava sve uslove, a još iza sebe ima bogatu zaostavštinu, koju bi valjalo predstaviti novim generacijama. Izdavačke kuće Laguna i Alnari već neko vreme izbacuju reizdanja kultnih naslova, čiji su se retki i od pozajmljivanja raskupusani primerci mogli naći po antikvarnicama i bibliotekama, uz mnogo muke i strpljenja. Pa, ako je Laguna vaskrsla serijal „Hiperion“ Dena Simonsa, koji je Skrobonja svojevremeno preveo za ugasli Polaris, bilo bi dobro da nađe prostora za Skrobonjine ranije zbirke, a naročito za hvaljeni roman „Nakot“. Uz neke prošaputane najave, ostaje nam da se nadamo...