Intervjui Čarlsa Bukovskog (4) 

NEMA PUTA U RAJ

U devetnaestom broju časopisa Grejpvajn iz 1975. godine, objavljen je intervju sa Čarlsom Bukovskim. Matori pokvarenjak govori o svojim pričama, pesmama, romanu "Post Office", ženama, kastraciji, seksu, hipodromu, itd. Sa Bukovskim je razgovarao Daglas Hauard.

Pretpostavljam da postoje mnoga tipična pitanja na koje odgovarate u intervijuma i da se vaši odgovori ponavljaju.
Slobodno pitajte.

U "South of No North",  postoje dve vrste priča: jedne su plod imaginacije a druge su autobiografske.
To je istina. Ne sećam se "South of No North", ali u suštini sve moje priče su takve. Postoje neke koje su mešavina, tako da može da se kaže da postoje tri vrste, neke u kojima se izmaštano meša sa stvarnošću u odnosu pola-pola.
Da li biste znali da kažete koje priča iz "South of No North" je tipičan primer za to?
Ne. Ne mogu da odgovorim dok ne pogledam knjigu. (ustaje i uzima knjigu iz police) Da vidim... ovde ipak postoje samo dve vrste priča – u pravu ste. Postoji ili jedna vrsta ili druga, nema nekog miksa. Većina priča u ovoj zbirci su fikcija.

"Nema puta u raj" je priča o minijaturnim ljudima. Da li se sećate kako je nastala?
Da, sećam se. Setio sam se jer morao da napišem kolumnu. Pisao sam svake nedelje kolumnu za "Fri Pres" i došao je rok za slanje teksta, a ja nisam imao ni reč. Onda sam seo i počeo da kucam i to je samo izašlo iz mene. Moglo bi se reći da je to zajebancija. Ali mislim da je dobro ispalo. Morao sam nešto da napišem, a nisam imao nikakvu ideju.

A šta je sa pričom o Maji?
Ideju sam dobio čitajući novine. Čitao sam o ženi koja je pronašla divljaka i dovela ga kući. Samo sam pročitao vest iz novina, a ostalo sam izmislio. Evo to je primer gde se stvarnost i fikcija mešaju. Mnogim ljudima se priča nije dopala. Uznemirila ih je.

Ima nekog užasa u njoj.
Jednom sam napisao priču o devojčici na rolerima koju siluju. Zapravo, priča se prvo pojavila u "Fri Presu" i urednik je napisao dug uvod: „Bukovski ima ćerku koju voli; ako vidite Bukovskog sa njegovom ćerkom shvatićete da je on dobar čovek.“ Morao je sve ovo da napiše u uvodu pre nego što je objavio priču. Bio je uplašen. Ono što sam pokušao je da uđem u um čoveka koji bi tako nešto uradio, da predstavim njegove stavove. Pišem priče o ubistvima, silovanjima i takvim stvarima. Ali to ne znači da sam ubica ili silovatelj. Izgleda da ljudi to ne razumeju. Ili možda kapiraju da sam ja za ubistvo i silovanje. Ali ja sam samo želeo da istražim šta taj čovek misli i da li ubica može da uživa u šolji tople čokolade ili u čitaju stripova. Meni je fastinantno da istražujem takve stvari.

Mnogi se pitaju, dok čitaju vaše priče, kakva ste osoba ustvari, zato što su mnogi vaši likovi mačo tipovi. U priči "Čovek", žena dolazi kod tipa koji je perač sudova i govori mu kako je dobar čovek. Priča se završava tako što je tip prebije i ugasi cigaretu na njen zglob.
Reći ću ponovo, ovo nije potpuno izmišljena priča. Postojao je lik koji je to uradio. Samo sam ga istrgao iz sećanja i malo obradio. To nisam ja. Veoma sam nežan sa ženama. U celom svom životu, od svih žena koje sam poznavao, udario sam samo jednu ili dve. A to je prilično dobar rezultat s obzirom na to kakve sam žene poznavao. Dvaput su me tukle... Ja sam veoma nežna i tolerantna osoba. Pokušavam da shvatim šta žene muči.

Da li se brinete oko značenja priče kad pišete, ili se brinete oko nečega što bi mogli da nazovemo „dramaturgija“. Vaše priče su jako dramatične i često skreću u pravcu nečega što je veoma čudno, bizarno i drugačije.
U pravu ste. Pokušavam da se držim podalje od tih stvari. Kad pišem pesmu pokušavam da se što bliže držim onoga što želim da kažem. A u pričama pokušavam da odem što dalje da bih uživao, jer to me opušta. Ponekad svesno napišem priče koje uznemiravaju ljude. Opušta me da istražujem sve ono što može da mi padne na pamet kad pišem priče, a onda se vratim pesmama. Pomeram se napred i nazad. To pomaže i pričama i pesmama.

Da li puno prepravljate?
Pesme ne. Obično samo izađu na papir. Ispravim par nezgrapnih stihova. Ali priče dosta prepravljam.

Hju Foks je napisao knjigu u kojoj tvrdi da se vi pretežno andergraund pisac i da vas zbog toga ne objavljuju velike njujorške izdavačke kuće.
Nije tačno. Ja sam vezan za "Blek Sperou". Imao sam i par ponuda velikih izdavača iz Njujorka. "Dabldej" je hteo da objavi knjigu mojih izabranih pesama. Ali Martin iz "Blek Speroua" je rekao da će on to uraditi. "Viking Pres" je hteo da reizda "Post Offic"e, ali je Martin tražio suviše novca za prava i oni nisu pristali. Mislim da je tražio 40.000 dolara. S jedne stane, ja jesam andergraund pisac, ali mi je sa druge strane zbog toga jebeno drago jer mogu da i dalje kvalitetno pišem o čemu želim. Siromaštvo pročišćava.

Foks vas naziva radioaktivnim, i pitam se, da li bi vas povredilo kao pisca kad bi vaš buduće dela objavili veliki izdavači?
Ne mogu da kažem šta bi se desilo. Verovatno bi onda žene bile mlađe, lepše, vozio bih bolji auto, ali bih i izgubio dodir životom na ulici.

Napisali ste priču o piscu koji to uradi.
(smeh) Da. Mislio sam da to može da mi se desi, ali to izgleda tako ne ide. Žene neće postati mlađe.

Pisac na početku priče počinje da objavljuje u trideset i petoj, a na kraju priče on ima sedamdeset.
Tada sam sanjao o tome. Mada to uvek može da se dogodi.

Da li sada živite od pisanja?
Da, ali jedva sastavljam kraj s krajem... Napustio sam posao u pedesetoj, i živim kako želim evo već četiri godine. Pijem dosta piva, kladim se na konje i obično jedem šniclu za večeru.

Da li dosta novca zarađujete od klađenja?
Ne. Ali do prošlog meseca mi je išlo baš dobro. Imam novi sistem. Ponekad ti sistemi donose kintu mesec-dva, a onda potpuno zakažu. Onda moram da smislim novi sistem, da bih imao izgovor da nastavim s klađenjem. Potrebni su mi konji da bih pisao.

Zbog čega?
Kako da vam to objasnim... To isključi neki taster u meni. Odem na hipodrom i zateknem ljude u akciji, pohlepu i sve to... Ja sam besposlen tip i mogu da pišem svake noći posle hipodroma, posebno ako izgubim mnogo love. Ako izgubim mnogo love onda se napijem i napišem nekoliko zaista dobrih pesama. Mislim da je to strah.

Da li najbolje pišete kada ste nesrećni ili kada se dobro osećate?
Pišem kad se osećam loše, pišem kad se osećam dobro, pišem i kada ništa ne osećam. To mi nije bitno – pišem sve vreme.

Foks kaže da ste rekli da je literatura koju objavljuju veliki časopisi tupava i pozerska?
Pa da. Naletim na pesmu u "Njujorkeru". Pročitam je. Loše, veoma loše. Staro sranje prepuno francuskih fraza. A onda je tu i igra s rečima: „Drveće se povija, sunce izlazi“, sunce, mesec, zvezde, staro dosadno sranje. Poezija je još uvek troma i lažna; ne mogu da svarim većinu tih stvari.

Da li ikada pišete rimovane stihove?
Ne.

Mislite li da su ustaljene forme pesničkih stihova lažne zato što su formalne?
Nisu lažne i veštačke zato što su formalne, već zato što su tu previše dugo. Previše su korišćene, pa su postale dosadne i ubuđale. Ne, nisu veštačke zato što su formalne, već su dosadne zato što su formalne. Previše su korišćene i pesnici ih i dalje koriste. Kao što sam rekao, ja ne mogu da ih koristim.

Hteo sam da vas pitam nešto o ženama.
O ženama? O, čoveče, ja znam sve o njima. Na zemlji sam već pedeset i četiri godine i živeo sam sa mnogo njih.

U najmanje dve priče pominjete kastraciju. U "Nema puta u raj", "Ana kastrira Džordža zato što ne može da ga ima, i ne želi da ga niko drugi ima". A u drugoj priči, zaboravio sam njen naslov, muž kastrira sam sebe zato što žena ne želi da spava s njim.
Baš sam razmišljao o tom kopleksu kastracije kod mene. Napisao o tome nekoliko pesama. Mislio sam o tome pre neki dan. Rekoh sebi: „Što pišem o ovome? Šta li to znači?“ Zaista ne znam... Mislim da je to pre simbolično nego stvarno. Drugim rečima, svi mi s vremena na vreme razmišljamo kako da pobegnemo od žene i od moći koju ona ima nad nama. Nikada to nisam pokušao; to je verovatno neki simbol. To je jedina stvar na koju sam mogao da mislim u tim trenucima frustracije, panike, dominacije i gubitka. To se jednostavno dešava mojim likovima. Ne mogu da ukapiram zašto.

U "Post Office"-u, Henri Kinaski ima mnogo problema sa ženama, i on deluje veoma razumno dok njegove žene zauzimaju iracionalne pozicije s kojima on jednostavno mora da se izbori.
Kinaski je samo uleteo u lošu fazu sa ženama. Sve žene na svetu nisu kao njegove žene.

Imate još jedno bekstvo od žena u priči "Ljubav za 17 i po dolara", gde muškarac kupuje gumenu lutku i zaljubljuje se u nju.
To je totalno izmišljeno. Vozio sam se pored neke radnje i u izlogu video lutku koja je baš dobro izgledala. Na visokim štiklama, lutka visoke klase. Zapravo, čak sam jednom i pitao svoju devojku: „Zašto mi ne kupiš tu lutku?“ Nikad to nije uradila. Tako sam dobio ideju za priču. Ako bih baš otkačio, možda bih učinio istu stvar; ne znam. Ali tako sam dobio ideju. Vozio sam pored radnje i video lutku koja izgleda bolje od većine žena koje viđam. Držala je glavu tako ponosno. Izgledala je kao profesor matematike. Nisam protiv žena, niti podržavam žene. Samo volim da ih iskusim i pišem o njima.

Da li imate neki stav povodom oslobođenja žena?
Imam. Mislim da je to dobra stvar, ali je takođe i slabost. Kad se jednom prikloniš grupi i počneš da usvajaš ideje grupe, gubiš svoj individualni način razmišljanja. I sa te strane, to je slabost. U toj grupi ima i onih koji prosto mrze muškarce. Kao i bilo koja grupa: ima svoje dobre i loše strane; ima svoje ludake; nekima pomaže, a neke uništava. Kad podvučemo crtu, rekao bih da ima dobru namenu.

Da li ste čitali roman Erike Džong "Strah od letenja"?    
Čuo sam za taj roman, ali ga nisam čitao. Skoro da sam izgubio sposobnost čitanja. Čitao sam puno kao tinejdžer i u dvadesetim, ali sad mi je naporno da čitam bilo šta, osim onoga što napišem.

Zašto je tako? Da li zamorite?
Da. Pročitam rečenicu, pročitam prvi pasus i jednostavno ne mogu dalje... Osećam kao da je nešto lažno; neka loša rečenica ili neki pasus, i to upropasti celu priču. Mislim da sam previše kritičan da bih čitao bilo šta. Zaljubio sam se u sebe.

Postoji li centralna tema u vašem stvaralaštvu?
Život, sa malim „ž“.

A iskustvo?
I iskustvo: neke stvari koje sam čuo, predvideo... to dolazi sa svih strana. Što imaš više iskustva, to su slobodniji da bolje kombinuješ.



Hteo sam da vas pitam za vašeg omiljenog savremenog pisca, ali pošto ste rekli da ne čitate, onda pretpostavljam da to pitanje nije na mestu.
Pomenuću jednog tipa za koga mnogi ne znaju. Zapravo otkriven je, ali sa zakašnjenjem. Njegovo ime je Džon Fante. On je dosta uticao na mene. Volim njegov stil. Direktan i jednostavan, jasan i emotivan – on prokleto dobro piše. Izgleda da je zaboravljen.

Navedite neke njegove knjige.
"Upitaj prah", "Čekaj do proleća, Bandin"i. H. L. Menken ga je otkrio i štampao u "Ameriken Merkjuriju". Pisao je o italijanskom porodičnom životu. Zaista volim njegov sil – direktan i jasan. A volim i Karson MekKalers. Ona piše veoma dobro. Ali ne znam šta da vam kažem za savremene pisce. Majler me ne privlači. Ne znam. Ne čitam mnogo, ali kada prionem na čitanje, ništa mi se ne desi.

A šta mislite o Sarojanu?
Volim Sarojanov jednostavan stil. Ali Sarojan pretvara u šećerlemu ljubavne stvari – to je kao neka bajkovita zemlja koja nema veze sa stvarnošću. I to me iritira, mada je njegov stil izuzetan. Iako ne mogu da shvatim kako čovek može da piše tako jasno i direktno, a da se sjebe na sadržaju... sranje.

Mislio sam da ste vi i Sarojan dve strane istog novčića – slični u stilu, a različiti po temama.
Zaista volim njegov stil. Time me odmah kupio. Piše  kratke, jezgrovite rečenice, ali ono što njima govori... sranje.

Bio je mladi idealista.
Bio je. Ali ja nikada nisam bio mladi idealista. To je razlika. Mislim da sam bliži istini. Imam trenutke optimizma, ali su oni retki.

Hteo sam da vam postavim jedno direktno pitanje: zašto pišete prljave priče?
Mislim da ne pišem prljave priče.

Reći ću to na drugi način: u većini vaših priča preokupirani klošarskim načinom života.
Pa živeo sam klošarskim životom. Zato sam sposoban da pišem o životu u getu. Živeo sam sa alkoholičarkama, sa veoma malo novca, živeo sam kao ludak. Pa zbog toga pišem o tome. Seks nekada zna da bude prljav. Ali prljave priče su u suštini nezanimljive priče. Ako ste čitali poneku, onda znate: „Tip izvadi svoj ogromni kurac, dugačak trideset centimetara i ona otvori usta...“ To je prljava priča i dosadna je. Ja ne pišem prljave priče.

Razlog zbog koga sam upotrebio taj termin je što je njime opisano vaše stvaralaštvo u Milerovoj antologiji savremenih američkih pesnika.
Dobro, to je u redu. To je dosta slobodna odrednica. Ne pogađa me mnogo. Ja jednostavno nisam prljav tip. Ima dosta puritanizma u meni. To mi je rekla moja devojka: „Bože, ti si skoro puritanac, a pišeš takve priče.“

Zašto je tako?
Ne volim da budem agresivan u seksu. Čak ne volim ni da vodim ljubav po danu; znate već, vi je gledate u oči i ona vas. Tu ima stida. Ima dosta puritanskog u meni. Srećom, sad sam naletao na žene koje su me mnogo naučile o vođenju ljubavi, o onome što žene žele. Pokorio sam se tome i uživam. Eto, učim pod stare dane. Izgleda da sam loše karao gomilu žena tokom dve-tri decenije. Nije ni čudo što sam imao toliko problema s ženama. A sada, Bože, ne mogu da ih se otresem. Zaista sam se promenio.

Da li upoznajete više žena otkad ste postali pisac?
Otkad sam naučio da dobro vodim ljubav, što je bilo pre pet godina, ima dosta gužve, a pisanje sigurno ima neke veze s tim, a i to što sam, recimo to ovako, postao stručnjak u krevetu. Sad kažem za žene: „One se uvek vraćaju.“ To je istina. Misliš da su otišle zauvek, ali eto ih opet na vratima. One se uvek vraćaju, ponekad dve-tri istovremeno – a to zna da bude zajebano. Postao sam ženskaroš, a imam ovu šerpu od stomačine. Imam pedeset i četiri godine, ramena su mi sjebana, živci su mi pokidani – a odjednom sam ženskaroš. To je čudno.

Da li je većina pesama koje ste napisali objavljeno u tri toma koje je izdao "Blek Sperou"?
Da. U poslednoj se nalazi "Crucifix", i izabrali su neke druge pesme takođe; tu su i pesme iz "Burning in Water"; ima dosta pesama koje nisu ušle u "Mockingbird" i "Days Run Away", njih su izostavili. Ako kupite te tri knjige dobićete najbolji izbor mojih pesama. Naravno, nameravam da pišem još dvadeset godina. Videćemo.

Zaista mi se dopala "Kakav sam čovek bio".
O, da. Ljudi mi govore da im se sviđa, ali ja mislim da je malo blesava i banalna. Nisam baš lud za njom. U njoj ima zvezda i meseca. Moja devojka mi je rekla: „Zašto nju nekad ne čitaš javno?“ „Nikako, bejbi“, rekao sam joj.

Tip u pesmi je kao Big Bart (lik iz priče "Ne zevajte u moje sise, mister!")
O, Big Bart... (smeh) Neko mi je poslao poštom porno-časopis i u njemu se nalazila banalna priča o tom klincu i zlom čoveku. Onda sam je preradio i promenio kraj. U priči iz porno-časopisa, devojka ubija zlog tipa, ali u mojoj priči ona ubija klinca. Ona zapravo želi Big Barta. Ta priča je bila toliko loša da sam želeo da je ponovo napišem za jednog svog ortaka.

Da li ste nervozni pre javnih čitanja?
Obično sam nervozan dok čitam prvih nekoliko pesama, ali onda trema nestane. Kada sam počinjao da čitam u javnosti bio sam prilično napet, ali kad preturiš dvadesetak-tridesetak čitanja, trema nestane.

Imate mek glas.
Ljudi me sretnu i kažu: „Jebo te bog, imaš tak meki, nežni glas.“ Posle mojih čitanja, ljudi očekuju da se pojavim na vratima i kažem: „Alo, majmuni, hajde da više završimo s ovim.“ Očekuju da budem grub, da lupim nogom i kažem: „Daj mi još jedno pivo, pizda li ti materina!“ Uvek ih izneverim. „Vi ste Bukovski?“ „Da, ja sam Bukovski.“ „Bože, bože, uopšte ne ličite na sebe.“

priredio i preveo: Nenad Župac