Ekskluzivni intervju: STIVEN KING 

JEZIK JE TAMO GDE ODEMO KAD NAS NEMA VIŠE

(razgovor vodila Džil Ovens – preuzeto iz časopisa Powells)

Lizina priča je roman koji sadrži nadrealne elemente i dozu prepoznatljivog kingovskog horora, ali i zadivljujuću ljubavnu priču – kritičari su istakli da je ovo možda i najbolje Kingovo delo. Liza je udovica Skota Lendona, bestseler pisca ovenčanog mnogobrojnim nagradama. Dve godine posle njegove smrti, ona otpočinje usamljenički rad na prikupljanju njegove zaostavštine. Mešajući Lizina sećanja na brak sa Skotom i neke ljubavne intrige iz sadašnjosti, baš kao i njenu mentalno zaostalu sestru i poremećenog fana Skotovih knjiga, Lizina priča je intimna priča o braku koja se meša sa refleksijama o umetnosti pisanja.

Džil: Kako ste odlučili da počnete sa pisanjem Lizine priče? Da li ste bili inspirisani likom ili nekom situacijom?

King: Da, bio sam inspirisan likom, ali i situacijom. Bio sam u bolnici zbog zapaljenja pluća, i moja žena je rešila da preuredi moju radnu sobu. Kad sam se vratio iz bolnice, rekla mi je: „Nisam mogla da boravim tamo, uznemirujuće je.“ Pa sam onda naravno ja otišao tamo, i zaista je delovalo uznemirujuće. Još uvek sam se oporavljao i telo sam osećao kao tuđe – u svakom slučaju, recimo da sam se osećao kao duh. Ali kada sam ušao radnu sobu, osećao sam se još više kao duh, zato što su sve knjige bile sklonjene s polica, sav nameštaj je bio skupljen na jednom mestu jer je moja žena počela da ga tapacira, dok su tepisi su bili sklupčani. Pomislio sam, ovako će moja soba izgledati pošto umrem. Znam da je to istina jer sam sređivao kuću moje majke kada je umrla. Kada sam zamislio moju ženu kako prikuplja moje beleške, dobio sam ideju. Bio je to prvi pupoljak Lizine priče.   
    Počeo sam da je pišem zato što sam pomislio da je zbilja divno napisati roman o piščevoj ženi koja je daleko od očiju javnosti, zato što se one uvek daleko od očiju javnosti. Znate, akademici i kritičari su najveći seksisti na svetu. Oni će naravno na sva usta govoriti da to nije tačno, ali ako ste slavni pisac, sem ako niste supružnik nekoga kao što je Silvija Plat, o tim ženama nikada ništa nećete pročitati. One se potpuno ignorišu, čak i kada mnogo utiču na piščevo stvaralaštvo. Robert Luis Stivenson je napisao Doktora Džekila i Mistera Hajda i njegova žena mu je rekla da je to odvratna knjiga. A onda je on spalio rukopis i ponovo napisao knjigu otpočetka. Decenijama su kritičari žalili zboga toga, i mislili da je uništio remek-delo i napisao manje kvalitetnu knjigu. A to je zaista seksizam. Pretpostavljali su da ona nije mogla da prepozna skrivenu lepotu knjige. Iz onoga što znamo, ona je samo tražila loša mesta – druga knjiga koju je napisao je remek-delo, a prva koju je spalio bila je govno.
    Tako da sam hteo da napišem knjigu o ženi koja je neprimetna a zapravo uvek spašava dela svog supruga. Video sam to kao neku vrstu komedije, ali roman ipak nije ispao tako. Ispostavilo se da je to zapravo ljubavna priča.

Džil: Intimni jezik, kao onaj između Lize i Skota, koji je zastupljen i u drugim vašim delima, u ovom romanu je naglašeniji. Da li ste to nameravali kada ste počinjali da pišete, ili se to dogodilo kada ste sukobili likove?

King: To sam otpočetka želeo. Ako pišete o braku, a posebno o braku koji dugo traje – a o tome sam želeo da pišem, o intimnom svetu braka koji dugo traje – činilo mi se da to stvara sopstveni ekološki sistem koji ima mnogobrojne aspekte. Na primer, neka vrsta telepatije koja se razvija s godina, i zato ostajete u braku. To je jedna od prednosti braka koji dugo traje. Ako ste zajedno na nekoj žurci, u stanju ste da se pogledate u oči sa supružnikom na drugom kraju sobe, pogledom koji u sebi nosi određeno značenje, i oboje skapirate da je vreme da krenete kući. Tako stoje stvari i sa velikim i sa malim odlukama.
    Zato što ste zajedno svo to vreme, razvijate svoj sopstveni jezik za neke stvari, unutar tog ekosistema. To u početku mogu biti šale, ili neke poente viceva, ali se vremenom to pretvori u vaš zajednički jezik. I to je prednost dugog braka – stvaranje sopstvenog sveta. Ljudi nekada to opisuju kao postavljanje zida između vas i okolnog sveta, ali ja ne mislim da je to zid. Mislim da je to neka vrsta kupole ili providne aure kroz koju možete da vidite.

Džil: Jedna od poslednjih rečenica kritike knjige u Njuzdeju je: jezik je tamo gde odemo kad nas nema više, što mislim da funkioniše na dva nivoa u vašoj knjizi: Liza odlazi na izvor, koji je osnova jezika i priče, da bi vratila Skota i Amandu, kada su njih oboje „mentalno“ otišli, i gde se ona povlači u njen sopstveni jezik da tuguje za njim i pronađe snagu da preživi.

King: Da. Čuo sam za taj koncept na predavanju iz književnosti 1968., gde je Barton Hetlen govorio o izvoru kao mestu gde svi odlazimo da pijemo. Govorio je o mitskom izvorištu. Ne mogu da se setim da li je govorio o Odiseji ili Ilijadi; možda je čak bilo i o Hansu Kristijansenu Andersenu. Ali zaista je tačno da su te stvari globalne. Kao mit o Pepeljuzi, na primer – svaka kultura ima svoju priču o Pepeljuzi. Imena se menjaju, ali priča o odbacivanju treće seste iz porodice je ista. Mada, pomislio sam, ako u nešto zaista veruješ, i ako imaš dovoljno bujnu maštu da zaista pronađeš drugi svet, u centru tog sveta biće izvor mašte. Mašta je divna stvar, ali isto tako može biti i strašna. Ja sam pokušao da stvorim taj drugi svet, Bouja Mun, mesto koje ima dve strane, dva lica, baš ako Džekil i Hajd. Divno je preko dana, a strašno noću. Naša mašta upravo tako funkcioniše.

Džil: Izvesni objekti u vašim knjigama imaju mitske, gotovo totemske osobine – nekada jednostavno od toga što se nađu na pravo mestu u pravo vreme, a nekada zato što određeni lik snažno veruje u te objekte. U Lizinoj priči, jedna od tih stvari je srebrna lopata koja spašava Lizin i Skotov život.

King: Srebrna lopata je neka vrta amajlije, a srebrna je s razlogom. Kao srebrni meci. Postoje stvari koje bi trebalo da budu dobre u ubijanju čudovišta. Duli je čudovište; Alen Kol je bio čudovište. To je gluplje nego bilo šta drugo, ali je takođe simbolično u smislu da srebro pročišćava.
    I zaista, a to sam naučio od Dikensa, ništa ne treba bacati. Ništa ne bi trebalo odstraniti iz knjige. Ništa nije slučajno u svetu fikcije. Jedan od najboljih stvari u književnosti je to što zakoračite u svet gde su koincidendije dozvoljene – likovi se vraćaju baš kao i stvari, i tako lopata ponovo postaje deo Lizinog života, pošto je čamila u dvorištu sve te godine. Bilo je samo pitanje trenutka u romanu kada će Skot, koji je tada mrtav, došapnuti Lizi: nađi lopatu. I ona to čini; pa je savršeno logično da ona želi da pronađe tu lopatu i da se lopata ponovo pojavi. To je jedno od najvećih zadovoljstava fikcije, u dikensovskom poimanju, da se stvari vraćaju.
    Znate, dugo sam imao ideju da se na kraju ispostavi da je Duli zapravo Alen Kol.

Džil: Definitivno postoje sličnosti među njima.

King: Pa da, ali sam tu napravio kompromis jer me je to previše podsećalo na Agatu Kristi. A to bi već bilo previše. Ali možete da primetite da su neki tragovi ostavljeni tamo. Tu je južnjačka stvar, i ja sam pomislio, pa, u redu je, jer Kol iovako nikada ne govori previše, i njegova kosa nije više plava već kestenjasta, i to bi mogao da bude on. A onda sam pomislio, ne, ne – to je previše. Koincidencije su dozvoljene jer su one deo naših života.

Džil: Obično delovi kojih se dobro sećamo.

King: Stvarnost je Ralf.

Džil: Sudbina, na jedan ili drugi način – u ljubavi, u Bogu, u dobroti – veoma je istaknuta u vašim knjigama. Verujete li da sudbina postoji, da je ona odbrambeni mehanizam, nešto čemu prirodno naginjemo?

King: Želim da verujem. I verujem. Postoji razlika između ovih rečenica, i ja apsolutno verujem da je moja sudbina da se ovo dogodi ili ono ne dogodi. Ne verujem u Boga racionalnim delom svog uma, ali verujem emotivnim delom. Imam razloga što to tako osećam. Ja ne idem u crkvu i ne poštujem obrede, zato što mislim da je organizovana religija opasna, pa zato to i ne radim – to nikada ne radim. Ali sudbina, Bog, i ostale stvari... Reći ću to ovako: jedan veliki filozof je rekao da ako ne veruješ u Boga i umreš i ispostavi se da ima Boga, onda ideš u pakao. A ako veruješ u Boga i umreš, i ispostavi se da Boga nema, šta možeš da izgubiš?

Džil: Mislim da je to Paskalova opklada.

King: Moguće. Mislim da ste u pravu.

Džil: Primetila sam u vašim knjigama da potencirate vrednost iskustva. Mislim na onu scenu iz Lizine priče kad Liza kreće kolima da spase Amandu, kad spaja sve deliće slagalice: registarske tablice, kočnice, itd...

King: Nešto tu nije u redu.

Džil: I to se dešava često u sećanjima vaših junaka: postoji izvestan, ako bih ga tako mogla nazvati, „klik“ momenat, kad se sve složi savršeno.

King: Da. Ono što me brine kad pišem je to – što sam je maštar. Kad sam pohađao koledž palio sam se na modernu poeziju, posebno na Džejmsa Dikija i Vilijamsa Karlosa Vilijamsa, i dosta toga sam naučio od njega – mada ne od celokupnog stvaralaštva. Uvek sam voleo Valasa Stivensa, mada nisam jebeno imao pojma o čemu čovek govori. Čak ni u pesmi Nedeljom ujutru. Zapravo, postoji jedna pesma u kojoj sam razumeo šta želi da kaže, Kralj sladoleda. Zasita volim tu pesmu. Tu su i Rendal Džarel, Odn i ostala ekipa – baš kao i Dilan Tomas. Mnogi od njih nisu sad u modi, ali postoje i pesnici koji su u modi a koje cenim. Kao onaj tip iz Pitsburga, Čard Denajord, koji je stvarno dobar. Knjiga koja mi se dopada zove se Noćno gluvarenje.
    Ono što su ovi ljudi pisali oformilo me je u vreme kad je čovek plastičan, kad je na koledžu i kad je neka vrsta sunđera, još uvek otvoren da se promeni na svaki način. To je moguće i malo posle koledža, ali ne i kada prođe mnogo vremena. U to vreme čovek kao da kaže: poduči me; spreman sam da naučim. Ono što su mene naučili je da budem specifičan kad pišem. Nikada, nikada, nikada, nemoj da kažeš čitaocu – pokaži mu. I znate, par puta sam i izneverio tu odličnu tezu. Recimo u slučaju Rejmonda Čendlera. Uvek sam voleo Čendlera, a nikada nisam uspeo da svarim Dešijela Hameta. Ali Čendlera sam oduvek voleo. Čendler mi je bio kristalno jasan. Kada čitam njegova dela kao da sam u ekstazi.  Slično je i sa Tomasom Vulfom, mada on nikada nije napisao ni pridev koji nije želeo.
    Dopada mi se kako se Liza ponaša u toj sceni. Ona tu ipak kaže: želim da vizualizujem ovo mesto do detalja, i da se vratim tamo gde sam stala. Bilo mi zadovoljstvo da napišem tu scenu, zato što je to totalna vizualizacija. Što sam više detaljisao, to sam kasnije morao dodatno da opravdam, i zbog toga mi se dopada.
   
Džil: Kad govorimo o predstavljanju stvari, po prvi put sam pre nekoliko dana pročitala O pisanju, i sećam se dela u kome se govori o pisanju kao telepatiji, i slike belog zeca sa brojem osam na leđima, i pomislila sam, čekaj malo – gde sam ovo već videla?

King: U Izgubljenima.

Džil: Tačno!

King: Video sam to u šou i pomislio sam, to mi je nekako poznato, ali nisam mogao da se setim odakle. Mislim da je razlog i to što kada sam pisao O pisanju, uzimao sam puno tableta protiv bolova posle automobilske nesreće, pa pretpostavljam da nisam mogao da se setim tog dela.

Džil: Stih koji je Skot napisao u Lizinoj priči je predivan stih, koji izgleda da sumira jednu od vašij opsesivnih tela: ludilo, neuračunljivost i slično.

King: To je zapravo poboljšana verzija pesme koju sam napisao dok sam studirao. Tražio sam časopis u kome je objavljena pesama, ali nisam mogao da ga nađem. Onda sam pozvao profesora sa koledža, ali ni on nije mogao da ga nađe. A ja sam se sećao samo prvog stiha: Argumenti protiv ludila padaju u vodu kad tanani zvuk čuju obe strane. I zaista nisam mogao da se setim ničega ostalog. Pa sam onda malo poradio na tome, i ispalo je dobro, zato što je pesma dobila dodatno značenje u kontekstu knjige.
    Ali ne zaboravite, postoji još jedna pesma – na Halmarkovoj kartici. To je kao jabuke i narandže. Zaista sam naporno radio na toj kartici. Čak su me neki ljudi pitali da li sam dobio dozvolu od Halmark kompanije za tako nešto. Na to sam zaista ponosan.

priredio i preveo: Nenad Župac