EKSKLUZIVNI INTERVJU: Nil Gejmen 

LJUDI U KOMEDIJAMA DOBIJAJU ONO ŠTO ŽELE,
A U HORORIMA ONO ŠTO ZASLUŽUJU

(S Nilom Gejmenom razgovarao Kris Bolton 2005. godine, preuzeto s Powells.com)

Nil Gejmen (Neil Gaiman) rođen je 1960. godine u Portčesteru, Engleska. Zanat je pekao pišući novinske članke tako da su njegove prve knjige bile biografija novoromantičarske grupe Duran Duran i zbirka intervjua sa piscem Kimom Njumenom. Preokret u njegovoj karijeri se desio kada se odlučio da radi scenarija za stripove (u čemu mu je mnogo pomogao zemljak Alan Mur). Gejmen je sa svojim prijateljem i genijalcem Dejvom MekKinom kreirao strip Sendmen, zahvaljujući kome je i stekao svetsku slavu i pomerio granice devete umetnosti i literature. Međutim, pored svog stripovskog opusa u koji se ubrajaju neka zaista izvanredna ostvarenja (kao što je, recimo, Marvelov superherojski ep "1602") Nil Gejmen je poznat i kao izvanredan pisac. Njegovi romani "Dobra proročanstva" (sa Terijem Pračetom) "Nikadođija", "Američki bogovi", "Anansijevi momci" kao i kratke priče i novele naišli su na izuzetan prijem kod publike i hvalospeve kod kritike. Gejmen piše pod uticajem G.K. Čestertona, H.F. Lavkrafta, Reja Bredberija, Daglasa Adamsa, Majkla Murkoka, Tolkina, Rodžera Zelaznija, Harlana Elisona, a naročito je zanimljiv njegov odnos prema Šekspiru. Kratki roman "Zvezdana prašina" je prvo delo koje mu je ekranizovano u Holivudu (u filmu glavne uloge tumače Robert De Niro, Kler Dejns i Mišel Fajfer) a pobrao je i hvalospeve na račun  pisanja scenarija za filmsku adaptaciju "Beovulfa" koji je uradio zajedno Rodžerom Ejvorijem. Živi u Americi sa porodicom, blizu Mineapolisa, Minesota.

    Bolton: Šta je bila vaša inspiracija za „Anansijeve dečake“?
    Gejmen: Pa, inspirisalo me je mnogo stvari. Jedna od njih je bila želja da počnem i završim roman kako treba.
    Bolton: Mislite da niste napisali kako treba neki raniji roman?
    Gejmen: Ali ne u smislu da sam napisao jedan mali klasičan roman. „Nikadođija“ je počela kao TV-serija i uvek sam mislio da je previše epizodična. „Stardast“ je bila ilustovavana na početku, i oduvek je bila kratka zato što je bilo premalo prilika da budem originalan kad sam pratio Čarlsa Vesa da popunim svaki detalj koji inače nisam morao. Mislim da su „Američki bogovi“ bili prvi pravi roman, ali definitivno mislim da ga nisam napisao kako treba. Mada sam uživao dok sam ga pisao. Bio je ogroman, ali mi je ipak bilo zabavno da pišem roud-roman – nešto tako veliko sa tako mnogo rukavaca. Ali kada sam ga završio, pomislio sam: „Zašto ne bih napisao jedan roman koji ima klasičnu strukturu, pravi roman, sa svim onim stvarima koje su moguće samo u romanu?“
    A i to je komičan roman. Želeo sam da ovo delo bude komedija – namera mi je bila da čitaoci budu srećniji kad završe roman nego kad su ga počeli. „Američki bogovi“ utiču na čitaoce raznoliko, ali ne i na ovaj način. Druga stvar je da sam želeo da se ugledam na ljude kao što su P. G. Vodhaus i Torn Smit – oni su napisali neke zaista smešne knjige koje sam čitao dok sam odrastao. Pogotovo Torn Smit, koji je zaboravljen... koji je sada potpuno zaboravljen...
    Bolton: Na stranu filmovi Kerija Granta.
    Gejmen: Pa ljudi se sećaju „Topera“, ali će vam samo nekoliko ljudi reći da je „Oženio sam vešticu“ baziran na Tornovoj „Strastvenoj veštici“ – uz nekoliko ponavljanja koje izaziva i „Omađijan“. On je napisao ove divne male humorističke romane, dela o erupciji nečeg natprirodnog i čudnog u ljudskim životima. I mislio sam da će biti veoma zanimljivo stvoriti književno delo na takvom terenu.
    Bolton: Interesantno je da ste pomeniuli da se osećate kao da nikada ranije niste napisali roman, zato što su na neki način „Anansijevi dečaci“ integracija svih ranijih romana koje ste napisali. Kao da ste uzeli najbolje iz svega dotada napisanog i složili ga sa nečim novim u ovom romanu.
    Gejmen: Ne znam da li je to istina, ali je sigurno postojala želja da napišem nešto što će se sviđati čitaocima koji su uživali i u mojim ranijim delima. Ono što mi je do sada bilo očevidno kao piscu je da će moju knjigu polovina ljudi čitati sa uživanjem, a polovina neće, a ako su pametni ostaviće knjigu i čitati nešto drugo što sam napisao i što se potpuno razlikuje od toga. Znam da neki pisci uvek iznova pišu istu knjigu, ali ja nisam jedan od njih.
    Juče sam pročitao predivan intervju sa Luizom MekMaster Bidžold, u kome ona kaže da joj je Tereza N. Hejden, koja je urednica u Toru, jednom rekla da je veliki problem sa autorima u tome što ne možeš da ih istreniraš. Nije nas lako istrenirati zato što smo kao vidre. Znate, delfina možete istrenirati. Naučite ga da uradi nešto, pa ga onda za to nagradite ribom. Ako vidra uradi nešto fino i nagradite je ribom, ona će sledeći put pokušati da uradi nešto još bolje (smeh). Sa „Anansijevim momcima“ zapitao sam se da li je moguće da uradim nešto još bolje, a da to bude simpatično. Pokušao sam da pišem intelektualno, ali istovremeno i zabavno.
    Takođe, dobio sam mnogo nagrada. Autori znaju da ne bi trebalo da pišu smešne knjige ako očekuju nagrade. Komični romani ne dobijaju nagrade. Veliki i ozbiljni romani uvek dobijaju nagrade. Ako stavimo na tas veliki, ozbiljan roman i komični roman – ovaj potonji će uvek izgubiti. Ali sada je dobro što imam i jedan i drugi (smeh). Nisam razmišljao u stilu: „Zašto žrtvujem nagrade pišući ovakav roman?“ Ne, nije me bilo briga. Želeo sam da napišem komičan roman.
    Bolton: Da postoji Nagrada za humoristički roman godine verovatno biste bili u užem izboru.
    Gejmen: Da postoji nagrada za humoristički roman, ona sigurno ne bi „digla veliku prašinu“. Ono što sam zaista želeo sa „Anansijevim momci“ je da napišem knjigu. Ideja se nalazila u mojoj glavi još od 1996. godine. Zaista je mnogo vremena provela u meni.
    Bolton: Da li ste imali ozbiljnu ideju pre „Američkih bogova“?
    Gejmen: O, da. Pozajmio sam gospodina Nensija iz knjige koju još nisam napisao, ako razumete o čemu govorim. Mislim da bi obrnuto bilo pogrešno. Nastaviću da govorim ljudima da „Anansijevi momci“ nikako nisu nastavak „Američkih bogova“. Ali zanimljivo je da ako ponovo pročitate „Američke bogove“ posle „Anansijevih dečaka“ naći ćete par mesta gde možete da kažete: „O, Bože, on je to još onda znao“.
    Bolton: Ponovo sam pročitao delove o gospodinu Nensiju u „Američkim bogovima“ kad sam završio „Anansijeve dečake“, i čini mi se kao da postoji specijalno gostovanje lika u sredini ovog romana.
    Gejmen: Apsolutno. I to upravo tako funkcioniše. Pozajmio sam ga iz knjige koju još uvek nisam napisao (smeh). Uglavnom zato što sam zamislio da će umreti u „Anansijevim momcima“. I mislim da ovo ne smeta samoj radnji. Dok sam pisao „Američke bogove“ iznenada sam shvatio da je to moja jedina šansa da pišem o njemu. Imao sam ga u glavi i mislim da je od njega ispao divan lik.
     Bolton: Šta je bilo najzabavnije u pisanju romana?
    Gejmen: Bilo je zabavno sve vreme, osim onih četiri meseca, kada sam otprilike  bio na polovini – tada nisam napisao ni reč. Što je, možda, najmanje zabavan deo mog života otkada pišem romane (smeh). Ja sam od onih pisaca koje žele da načine što bolji sinopsis i striktno ga se pridržavaju. U tome sam veoma dobar, ali to ne volim previše. To zaista umanjuje užitak. Prilično sam pogrešio u šemi za „Anansijeve momke“ – jedva da sam bio siguran šta će se izdešavati ili u kakav žanr ću uleteti. Napisao sam otprilike polovinu knjige i onda se iznenada nešto dogodilo.
    Nisam pisao četiri meseca jer sam pokušavao da shvatim: a) šta će se dogoditi dalje, b) na kojim osnovama počiva knjiga koju sam upravo pisao. Pokušavao sam da napišem komediju, a odjednom su se dešavale loše stvari. I nisam znao još koliko lošije mogu da budu. A onda sam tih nekoliko meseci pokušavao da ukapiram, onako sam za sebe, koja su pravila komedije? Koja su pravila horora? Kakvi ljudi se prikaziju u komedijama? Onda sam došao do zaključka da ljudi u komedijama dobijaju ono što žele, a ljudi u hororima dobijaju ono što zaslužuju.
    Kada sam to shvatio, osećam sam to kao neku vrstu putokaza, već sam zamislio kraj, i otišao sam na Karibe – shvatio sam da je potrebno da posetim Karibe, provedem malo vremena tamo, dovedem se u red, i skupim snagu da dopišem ostatak knjige. Otišao sam da pišem u kuću mog prijatelja na Floridi, ali je tamo došao uragan, pa sam se otišao za Barbados zato što je kuća tamo bila u lošem stanju – i sve se to pokazalo neverovatno korisno. U novembru prošle godine konačno sam se vratio u kuću u Irskoj gde sam i ponovo započeo pisanje  – to je predivna kuća moje prijateljice Tori Ejmos – a onda sam jednostavno samo pisao i pisao, i završio je.
    Tako da mi je skoro uvek zabavno dok pišem. Postoji veličanstven osećaj slobode u komediji: dozvoljeno da ispričam viceve, da prekinem sebe i ispričam neko staro afričko predanje koje sam izmislio – ili možda i nisam – ili neke priče sa Jamajke. Volim da pišem knjigu koja je, na neki način, veoma klasična, a na neki drugi način mi omogućava da rušim pravila u vezi s tim šta smem a šta ne smem kad stvaram.
    Bolton: Počeo sam da ubrzano čitam posle scene kada je Grejem Kouts ubio Mejvi Livingston, zato što su se pravila odjednom promenila. Bila je to zastrašujuća promena – ostavila je neverovatan efekat.
    Gejmen: Bio je to jedan od onih trenutaka kada sam znao da radim pravu stvar, jednostavno sam znao da moram da ukapiram šta se dešava (smeh). Užitak za mene kao pisca – pravi užitak – je u onim trenucima koji nisu bili u mojoj glavi pet sekundi ranije. To su oni trenuci kada vam je potrebna scena da poveže dve druge scene, i onda se odjednom sve promeni. To je ona vrsta knjige tokom koje sam imao ista iskustva kao sa „Sendmenom“, koga sam želeo da što pre završim da bih bio prva osoba koja će ga pročitati.
    Zaista sam se mnogo mučio radeći na toj knjizi. Baš kao kod zapleta u ljubavnim romanima, ko će se s kim spanđati, i kako će sve to ispasti, baš takve nedoumice... Kada sam je pisao, zaista nisam znao kako će ko od likova završiti... I to sam sam morao da saznam. Bilo je to zaista divno.
    Bolton: Stiven King u knjizi „O pisanju“ citira Emi Ten: „Niko nikada ne pita (popularne romanopisce – prim. prev.) o jeziku.“ Što je, po mom mišljenju, jedna vrsta zločina. U romanu koji je dobro pisan, ništa ne može biti slučajno. Da li se mučite dok pišete da postavite stvari gde im je mesto?
    Gejmen: Mučim se oko rečenica. Uglavnom zato što pokušavam da stvorim poseban efekat rečenicama, i zato što postoji više likova koji govore različitom vrstom jezika. U poslednjih četiri i po godine imao sam blog, na sajtu neilgaiman.com, i zaista sam dobro radio na njegovom održavanju. Počeo sam u februaru 2001. godine, kada sam blogovao sa samo par dinosaurusa – krenete sa onim malecnim blogovanjem tipa: „Pterodaktil je danas povredio krila“ (smeh). Uživao sam shvatajući da sam mogao da blogujem jezikom različitim od onog kojim se služim dok pišem. To je neka čudna vrsta prijateljstva.
    Jedna od stvari koju sam želeo sa „Anansijevim momcima“ je da iskoristim tu vrstu izražavanja koju sam koristio dok sam bologovao, a koja je zaista smešna, i vidim da li bih mogao da napišem roman tim jezikom. A puno od toga potpadalo je pod uticaj, ponovo, ljudi kao što su P. G. Vodhaus i Ivlin Vou. Vraćao sam se velikim humoristima romanopiscima.
    Kao mladić, napisao sam prateće delo „Ne paniči“ za „Autostoperski vodič kroz galaksiju“, što je bilo zaista zabavno. Svaki dvadestpetogodišnjak bio trebalo da radi s Daglasom Adamsom. Par godina kasnije napisao sam „Dobra predskazanja“ sa Terijem Pračetom – svaki dvedesetosmogodišnjak koji želi da piše romane bi trebalo da sarađuje s Terijem. Ali između Daglasa Adamsa i Terija Pračeta su velike teritorije komedije, prvenstveno mislim na humoristički odnosa ka literaturi. A ja sam želeo da pronađem puteve za pisanje humorističkog romana koji ne bi prolazio preko tih teritorija. Adams i Teri su osvojili posebnu vrstu englesog jezika, specifičnu teritoriju, gradili zgrade i rušili ih, itd. A ja sam pomislio: „Pa, možda bih jednostavno trebalo da krenem u drugom pravcu.“ I to sam i uradio. Mislim, jebiga, u knjizi postoje samo dve fusnote (smeh).
    Zaista bih voleo da knjiga ima više fusnota, ali ih ima samo dve. Postoje mesta gde sam morao da cenzurišem sebe da ne bih ispričao vic, jer bih bilo zaista lako stalno provaljivati fore, ali bi onda zbog toga morao da žrtvujem celinu priče. A ja sam želeo da knjiga bude strašna onda kada bi trebalo da bude strašna, i da bude tužna onda kada bi trebalo da bude tužna.
    Bolton: Da li su ti Adams i Pračet bili izvestan teret koji si svesno osećao kada si pisao? Pored svih viceva i fusnota, da si pomislio za meke delove u knjizi: „Ovo je baš u stilu Daglasa Adamsa?“
    Gejmen: Ne baš, jer sam već imao u glavi te stvari koje sam želeo da napišem i pre nego što sam počeo pisanje. Želeo sam da krenem sa pisanjem kad sam shvatio da imam jezik koji bi mogao da preovladava u knjizi, a to nije bio Daglasov ili Terijev jezik, čak ni izdaleka nije ličio na Terijev. Više je podsećao na mene, onako neformalan i simpatičan. Želeo sam jezik koji podseća na gradske priče: kad jednostavno „visiš“ s nekim i on ti ispriča priču: šta se dešava ljudima koje voliš i do kojih ti je stalo. I to je bila moja glavna strategija.
    Bolton: Koliko unapred razmišljaš o žanru? Da li sediš i razmišljaš – na primer u vezi s „Zvezdanom prašinom“ – „Da li da ovo bude bajka?“ Ili prvo smisliš priču, a o žanru misliš kasnije?
    Gejmen: Kad se nešto uklapa u žanr, to onda nije problem. „Zvezdana prašina“ je lep primer za to. Da, to je bajka, i niko ne raspravlja o žanru. Povremeno moram da objašnjavam ljudima da to nije „labava“ trilogija. Ne, to nije ni veliki fentazi roman, to je bajka. Ali sam imao veliki problem sa „Američkim bogovima“ jer niko nije bio siguran šta je to – naučna fantastika, fentazi ili horor, ili možda mejnstrim roman, magični realizam ili šta već... Ali nikoga nije bilo briga za to.
    A što se tiče „Anansijevim momaka“, reći ću ti ovako: veoma je, veoma dobro to što sam bestseler autor. I veoma je dobro što će, makar prvih nekoliko meseci, biti redovi ispred Pauels knjižare. Zato jer će kasnije iskrsnuti problem – kako da je klasifikujemo? Šta je to? Već sam video prikaz knjige, mislim da je bio na Buklistu, kao „romantične komedije sa duhovima i ubistvima“. Što mi se veoma svidelo. Knjiga je opisana kao neverovatno smešan horor roman. Mislim da je Kirkus objavio prikaz knjige kao humorističkog romana u tradiciju Ivlin Vou i Mjuriel Spark – sa čim se slažem, osim što su zaboravili duhove, bogove, magiju i čudovišta.
 Bolton: Vi ste ga opisali kao predjelo u kuhinji sačinjenoj od magije-horora-trilera-duhova-romantike-komedije-porodice-epa. A to je veoma teško klasifikovati.
    Gejmen: Stvarno je teško (smeh). Zaista imam sreće. Ne kažem da jedini to činim, ali nema mnogo autora kojima izdavači dozvoljavaju ovakvu slobodu (smeh). Ali ako zanemarimo moje mišljenje, ovo je ono što smo kao deca nazivali „humoristički roman za odrastanje“. Shvatio sam da će „Anansijevi momci“ biti ono što na kraju ispadnu, i nisam se mnogo brinuo oko žanrovske pripadnosti. Smatram da je ovo delo fentazi, ali opet, mislim da mnoge knjige pripadaju ovom žanru, uključujući i dela koja ne sadrže nikakve magije zato što sadrže izmaštane osobe. Pa je tako roman fentazi neke vrste. „Fentazi“ je verovatno poslednja reč koju bih koristio da opišem „Anansijeve momke“ – mislim da to priziva pogrešnu sliku kod ljudi kad čuju za knjigu. Pa je mnogo lakše opisati je kao horor-triler-magiju-detektivski...ovako bi trebalo da nešto određujete kada vas policija privede.
    Bolton: Zapravo, knjiga je ispala veoma dobro.
    Gejmen: Da, da, odlično.
    Bolton: Pogađa sve prave stvari bez onih sitnih detalja do kojih nikome nije stalo.
    Gejmen: Jedan prijatelj s kojim se družim preko kompjutera je pročitao prvu verziju rukopisa i rekao: „Moraš mnogo bolje da objasniš Dejzino delanje, i moraš da pojasniš kako ona dolazi do harda, kako kopira i ostale stvari...“ A ja sam mu odgovorio: „Ako bih u istinu napisao 'Ona gleda u ekran i klikće mišem' svi bi to bolje razumeli.
    Bolton: (smeh) Posle petnaest godina prikazivanja „Reda i zakona“, svima je taj postupak poznat.
    Gejmen: Baš tako.
    Bolton: Želeo bih da se za trenutak prebacimo na „Sendmena“. Pre neki dan sam video da je prošlo deset godina od završetka serijala – što je bilo malo neverovatno za mene, jer se sećam trenutka kada je došao kraj – nisam mogao da verujem da je prošlo toliko vremena. Kad pogledate unazad – na koji deo ovoj serijala ste najviše ponosni?
    Gejmen: Najviše sam ponosan na činjenicu da sam taj strip počeo da pišem pre sedamnaest godina, da sam ga završio pre deset, a da se strip još uvek štampa i prodaje bolje nego ikada. Kada sam počeo da ga pišem, osećao sam ogromnu oholost u vezi s idejom da ja jednostavno pišem „Sendmena“; zamisao da ću mesečno pisati strip koji će se završiti kada ga ja završim, i da će to biti veliki fantastični roman od preko dve hiljade stranica. Bilo je smešno i započeti tako nešto jer su prva izdanja bila džepna, tada još nije bilo eBay-a. A ni serijali se nisu izdavali kao grafički romani. Ako biste u nekom trenutku stali, oni bi jednostavno pronašli novog pisca koji bi nastavio. Gledajući u prošlost, mislim da je to činjenica kojom se najviše ponosim. Ovo je 2005. godina i još uvek se može kupiti „Sezona izmaglice“; „Preludijumi & nokturna“ imaju do sada šesnaest ili osamnaest izdanja.
    Bolton: To je još uvek jedan od vaših bestselera.
    Gejmen: Zbog toga sam tako srećan! Neki ljudi me pitaju: „Da li si mogao i da zamisliš da će sve ispasti ovako kada si počinjao da pišeš „Sendmena?““ A ja kažem: „Ne! Samo sam želeo da mi ne otkažu posle dvanaestnog nastavka!“ (smeh) Zato što je to bila realna sudbina svakog novog stripa. Kada sam počeo da pišem „Sendmena“, sa nekoliko izuzetaka – par stripova Frenka Milera i Alana Mura – uspeh kod kritičara bio je apsolutno ekvivalentan komercijalnom neuspehu. Ako se vaš strip dopao kritičarima i ako su ga voleli neki pametni klinci (smeh) ili možda samo par odraslih – znali ste – vaš strip će uskoro biti otkazan.
    Bolton: On je originalno bio objavljen kao horor strip.
    Gejmen: Jeste! Tako sam zapravo i počeo da pišem: „Preludij & slike noći“ je moja najbolja mešavina šest različitih žanrova horora. Mada sam se par puta i okliznuo. Ono što je bilo dobro, posle prvih osam brojeva, je da su svi shvatili da sam opasni psihopata koji može da ubije lika koji vam se dopada svakog momenta (smeh). I niko se nije osećao potpuno opušteno – mislim da je tako nešto dobro izazivati kod čitalaca.
    Bolton: I opasni psihopata se vratio sa „Anansijevim momcima“.
    Gejmen: Pa, da. Oni su se uvek nazirali. Stiven King govori o „dečacima iz podruma“. Kao pisac, naučiš da se oslanjaš na „dečake iz podruma“. Veruješ im. Jedan uvek mora da bude spreman da prati bilo koju misao o poniranju u carstvo nezamislivog, da bi radnja mogla da se razvija. Kao pisac, mislim da je to deo našeg posla.
    Bolton: Šta mislite o „1602“?
    Gejmen: Najviše žalim što sam „1602“ počeo tako ambiciozno – sa tako mnogo likova i nivoa – originalna ideja, kada sam pisao sinopsis za „1602“, zadovoljavala je  šest stripova od tridesetdve stranice. A onda se sve preokrenulo u osam stripova po dvadesetdve stranice u prvom izdanju. Pa sam morao da se dovijam kako znam i umem – bio sam primoran da priču skratim za mnogo stranica. Sve sam izbrojao tek kada sam završio – imao sam tridesepet likova čije se priče ukrštaju.
    Voleo bih da sam mogao da usporim kraj. Neke stvari se dešavaju na mestima koja sam želeo da promenim. Ali moja prvobitna zamisao, da napišem neku vrstu malog ljubavnog pisma Stenu Liju/Džeku Kirbiju/Stivu Ditku/Džinu Kolanu, stripovima moje mladosti, Marvelovim prvencima, bila je ispunjena i time sam zadovoljan. Mislim da sam uspeo u tome. Iznenadio sam se kad sam ukapirao da je moja priča duboko povezana s uzorima. Pretpostavio sam da će čitaoci stripova ovo prepoznati. I veoma sam se iznenadio kada sam shvatio da oni, zapravo, to nisu prepoznali. Rani Marvelovi radovi su danas zaboravljeni.
    Bolton: U pogovoru za izdanje „1602“ u tvrdom povezu, pomenuli ste da se sakupili sva izdanja, seli u brod na jezeru jednog sunčanog dana i pročitali ih. Rekli ste da ste se osećali kao dete čitajući stripove za vreme letnjeg raspusta. A čudna podudarnost, a možda i nije, je da sam i ja, nekoliko meseci pre nego što su stripovi izašli u jednoj knjizi, pokupio sva izdanja i pročitao ih tokom jednog letnjeg dana. Jedan moj prijatelj mi je skoro rekao da je imao sličnu vrstu doživljaja. Bilo je to vraćanje u život jednog osmogodišnjaka koji čita Lijeve i Kribijeve stripove u jednom danu. Kako objašnjavate ovo? Kako ste se osećali posle toga?
    Gejmen: Tako sam se osećao kad sam ih napisao i zadovoljan sam (smeh) da je tako delovalo i na druge. To je, na neki način, bila najpopustljivija stvar koju sam dozvolio sebi (smeh). Ideja je bila da napišem strip koji će ličiti na Marvelove. A onda sam pomislio: „Pa, bilo bi još zabavnije napisati strip u stilu Marvela koji podseća i na ostale stripove koje sam voleo u detinjstvu, a onda sam malo promenio likove, da jedni baš ne idu s drugima u paketu, da ne bih baš kopirao Stena i Džeka, već da bih nekako izrazio sebe po prvi put.“ Ali sam onda odustao od toga. Grof Oto fon Dum je to nazvao „darežljivost“, zato što znate da će uzori kad-tad isplivati na površinu.
    Bolton: (smeh) Upravo tako.
    Gejmen: A onda čekate da Pitera pojede pauk. To je bilo neverovatno zabavno. A zatim je delo nekim svojim putevima postalo bestseler strip godine. Što niko zaista nije primetio, ali je meni bilo veoma drago. Dajmond Komiks su mi uručili nagradu. A onda je izašao grafički roman koji se prodao u mnogo miliona kopija, a to je bilo zaista lepo, i meni je drago zbog toga.
    Kada je izašao, svi su govorili: „Pa ovo nije „Sendmen““. Ali to ljudi uvek rade. Vratimo se na početak našeg razgovora kada sam rekao da pisac mora da pokuša da bude vidra, da zna šta publika želi, a čitaoci uvek žele nešto u stilu onoga što im se svidelo prošli put. „Možete li da mi date još malo onoga?“ A ako ste neko kao što sam ja, onda oni to neće dobiti. Ali se ipak nadate da će im se svideti ono što dobiju ovaj put.
    Da sam MekDonalds i da mogu da standardizujem proizvod, danas bih verovatno bio mnogo slavniji autor, a uz to i bogatiji. Da sam posle „Američkih bogova“ napisao „Britanske bogove“, a onda „Nove američke bogove“ ili nešto u tom stilu (smeh)... Ali ja nikada neću biti jedan od tih ljudi. Ja sam ona vrsta osobe koja će vam poslužiti hamburger jednog dana, pa ako vam se on svidi, sledeći put kad dođete serviraću vam suši. A potom sladoled. Doći će dan kada ću uraditi svoj drugi projekat kao omaž Marvelu a ljudi će se žaliti da-
    Bolton: To nije „1602“.
    Gejmen: Da nije kao „1602“. (smeh)    
    Bolton: Sada kada je predstavljanje knjige širom „Miror Maska“ počelo, šta je vaš sledeći trik?
    Gejmen: Pa, postoje neki čudni mali trikovi koji se događaju u bekgraundu a koje niko ne primećuje. Pre osam godina, Rodžer Ejvori, koji je bio saradnik na scenariju „Petparačkih priča“ a napisao je i režirao „Smrtonosnu Zoe“ i „Pravila privlačnosti“, kome sam ja napisao scenario za „Beovulfa“, želeo je da to bude niskobudžetni akcioni film. Veoma sam se iznenadio kada je januara prošle godine Robert Zemekis otkupio prava i počeo da snima animirani blokbaster film sa Entoni Hopkinsom i Rejem Vinstonom.
    Bolton: U stilu „Polarnog ekspresa“?
    Gejmen: Da, u stilu „Polarnog ekspresa“, s tim što će ovo biti film za odrasle koji su uvideli sve svoje grešeke koje su činili radije i guraju napred. To se snima. Moj sledeći roman koji sam već počeo da pišem biće „Grobljanska knjiga“ – delo za decu.
    Kad sam pisao „Američke bogove“, želeo sad da napišem roman za odrasle. Neki delovi u knjizi su na to ukazivali... kao, znaš, zabranjeno za ispod petnaest godina. Ima tu groznih noćnih mora i ekstremnih scena seksa na kraju prvog poglavlja, jer sam računao da ako se nekome ne svidi knjiga, može da odustane još na samom početku. Ne bi predložio da „Američki bogovi“ budu u školskim bibliotekama. Mada znam da par kurseva u srednjim školama ima ovu knjigu kao literaturu. Dok sa „Anansijevim momcima“ nema tih problema, nema nasilnog seksa, i to – zato što to nije takva knjiga i tako nešto mi i nije bilo potrebno. Pa sam to veoma rado izostavio.
    U narednom romanu za decu koji pišem, nema sena eksplicitnog seksa, nema opskurnosti, mada knjiga sadrži možda i najstrašniju scenu koju sam napisao za, evo, dvadesetdve godine pisanja. Zapravo, ta scena otvara knjigu.
    Bolton: (smeh) Jedva čekam da pročitam.
    Gejmen: Jedva čekam da završim.
    Bolton: Hvala vam na ovom razgovoru.
    Gejmen: Hvala i tebi.
                           
Preveo sa engleskog: Nenad Župac
Autor uvoda: Dejan Stojiljković   
   
{moscomment}