Pressing je oduvek obilovao kvalitetnim intervjuima. Maltene nema značajnije ličnosti iz našeg društva koja nije dala intervju listu.

PRESSING INTERVJU: ŽELJKO MITIĆ, pesnik

U ediciji „Prva knjiga“ novosadske „Matice srpske“ objavljena „Neonska nesanica“ Željka Mitića iz Niša

ČOVEK PEVA POSLE RATA

Razgovarao: Velibor Petković
Foto: Emilija Miljković-Ivković

Svaka vremena su moderna, za one koji u njima žive. U eseju „Evropa danas“ koji je Miroslav Krleža napisao tridesetih godina prošlog veka, on primećuje da ljudi imaju običaj da, prelistavajući stare foto-albume, upiru prstom u sebe i naročito druge, i zacenjuju se od smeha pokazujući kako su se smešno oblačili i izgledali sa tadašnjim frizurama, kapama, naočarima. Isto je, verovatno, i sa idejama. I tako u krug, čovek je sklon zaboravu i samozaboravu, ali jedna stvar uvek opstaje, biblijska sujeta sujetstva. Pokušao sam da se što manje uplićem u pesnikov doživljaj stvarnosti i umetnosti, time što je u ovom intervjuu uvod napisao autor, a jedino su pitanja moja, pomalo nevešta kao i sve ostalo „što sanjam i što mi se događa“.  Zato, hajde da najpre saznamo ko je Željko Mitić. Za mnom, čitaoče!

Rođen sam pred kraj 1976. godine u Nišu gde živim i danas... ali najvažniji momenat za moj istinski život bio je kad sam sa 15 godina otkrio muzičku prodavnicu Happy House i umesto svakodnevnog odlaska u srednju školu počeo svakodnevno da odlazim u tu, za mnoge slične meni, najvažniju gradsku kulturnu instituciju. Tu sam otkrio Ramonese, Igija Popa i mnoge druge koji će kasnije postati moji omiljeni bendovi, časopise kao što je Hey Joe i izdanja Četvrtog talasa Voje Despotova a sa njima i američku andergraund i bit književnost. Taj osećaj i duh neograničene slobode održavao me je u životu tih godina opšte izolacije na početku 90-ih. Rezultat mojih tinejdžerskih fascinacija bila je moja neuspešna karijera muzičara u rok bendu, potpuno napuštanje gimnazije i početak bavljenja pisanjem, najvećim delom podstaknut tada već kultnom pesničkom knjigom Zvonka Karanovića "Srebrni Surfer", koji je ujedno bio i vlasnik Happy Housea... Vremenom su u moj život ušli i novi heroji koji su zamenili one tinejdžerske heroje, umetnici koji su izvršili definitivno najveći uticaj na mene a to su tri Džona: Ford, Milijus i Keš i uz njih i jedan Džek - Keruak. Pod njihovim uticajem sam počeo da proširujem oblasti interesovanja, počeo da razmišljam i o temama kao što su  ljubav, smrt i Bog. Budio sam se svakog dana u kući u kojoj sam rođen i razmišljao o svim tim stvarima, a onda mi je jednog jutra doprlo do svesti ono što godinama nisam primećivao, iako je bilo očigledno: jednosmerna ulica ispod mog prozora vodi pravo na Staro groblje. Bila je to očigledna metafora, znak postavljen odozgo da bi mi svakodnevno ukazivao na neminovnost kraja. I tako sam umesto na filmskom, za koji sam se pripremao, završio na teološkom fakultetu. I eto, da li zahvaljujući Bitnicima, Džoniju Kešu ili prstu sudbine oličenom u življenju u neposrednoj blizini groblja, posle svih turbulentnih i problematičnih tinejdžerskih godina, posle 11 godina u srednjoj školi i gubljenja vremena u gluvarenju po ulicama, danas imam srećan brak, dva sina i objavljenu zbirku poezije u prestižnoj biblioteci Matice srpske. To bi u najkraćem bila ta priča. I na kraju, kako to jedan filmski junak reče: najvažnije je poznavati prave ljude. 

Opet ja, indijanski vrač Bor koji govori. Željko Mitić alijas Zerkman poznaje istog pisca kao i ja. Tako se dogodilo da meni, starom novinaru sveopšte prakse, pripadne čast da postavim nekoliko pitanja, pokušavajući da budu suvisla. Ništa nije menjano, jer naknadna pamet me zamara više od pametovanja.

Zbog čega se izražavas kroz pisanje pesama, a ne kroz prozu ili muziku?
Zbog toga što mi je izražavanje kroz poeziju ipak bilo najjednostavnije.
    Dok sam se aktivno bavio muzikom bio sam bubnjar, a prilično je nezahvalno govoriti o izražavanju u paradidlovima, strouk rolovima i flamovima. Bubnjar je specifična vrsta muzičara. Kao golman u fudbalu. Ne može se bez njega, u igri je, ali nije fudbaler.
     Za prozu mi je trebalo više daha, mnogo više rada, neko iskustvo u pisanju... Ne mogu a da odnos poezije i proze ne uporedim sa filmom. Ako je napisati roman isto što i snimiti film onda je napisati pesmu isto što i fotografisati. U prvom slučaju potrebno je mnogo više posla, truda, utrošenih sati, dok je kod fotografije potrebno da samo uhvatiš trenutak u jednoj slici. Zato u Holivudu za film kažu motion pictures tj. pokretne slike. Uostalom, možda i pređem na prozu u budućnosti, ali dotle moram još da se razvijam kao pisac, da vežbam mišiće... Pisanje se vežba kao što se vežba i memorija, mašta, svakodnevni život...

Rokenrol i Holivud su tvoje ikone: da nema ni jednog ni drugog, da li bi i dalje bio pesnik?
    Ikona nije dobar izraz za objašnjenje odnosa kojeg imam sa gore pomenutim fenomenima. Odrastao sam na američkoj kulturi, pre svega na rokenrolu i filmu. Tako je izvršen presudan uticaj na oblikovanje mog načina razmišljanja, mojih snova i vizija, pa i pesničkog izraza. Da nije Holivuda i rokenrola možda bi nešto drugo uticalo na moj književni postupak. Na primer fudbal ili preferans. Tada bih verovatno iz te vizure "fotografisao" život.
    Rokenrol je svoju priču završio krajem sedamdesetih i onda je više od deceniju bio veštački održavan u životu, priključen na aparate muzičke industrije. Agoniju je okončao Kurt Kobejn u svojoj garaži, uspešno ga eutanazirajući sačmarom godine 1994. Ta scena me neodoljivo podseća na jednu od završnih scena Finčerovog filma "Fajt klab", kad Edvard Norton puca sebi u glavu ne bi li tako ubio svog demona, svoju lošu stranu ličnosti, Breda Pita. Kurt Kobejn je pokušao da ubije Mika Džegera u sebi. Uradio je ono što je morao, ali rokerska mitomanija je svojevrsna igra ogledala. 

Ističeš da si jedanaest godina išao u srednju školu. Da li je to bio otpor režimu, porodici ili neka vrsta parcijalnog samoubistva, poput pušenja, alkohola i drugih opojnih sredstava?
    S godinama dolazi do promene perspektive, tako da danas mislim da je tih 11 godina možda supstanca dragocenog iskustva iz koje crpim pesničke slike ili možda specifičan pogled na svet bez kojih bi moje bavljenje poezijom praktično bilo nemoguće. Tih godina sam smatrao da je ići u školu gubljenje vremena, da boraveći tamo mogu da propustim neke meni bitne stvari. Donekle je tako i bilo ali život zna da bude prilično komplikovan ako se neke stvari ne rešavaju na vreme. Možda nije bio u pitanju svestan otpor ali je donekle bio moj pokušaj da umaknem ozbiljnom životu – rano ustajanje, posao, odgovornost. A i studentkinje iz provincije su znale da uvek mogu da računaju na mene. U ostvarivanju odnosa baziranog na poverenju između pisca i čitaoca važno je da se pisac ne petlja sa stvarima koje ne poznaje. Mislim da su ljudi sa problematičnim detinjstvom, oni koji su gluvarili ulicama, opijali se, krali, upadali u tuče i imali česte ljubavne avanture, verodostojniji pripovedači ako govore o takvim temama koristeći vlastito iskustvo od onih koji su bili "primerni članovi zajednice" ili puki posmatrači.

Uklopio si fascinaciju američkom kulturom, muzikom i filmom, sa studiranjem teologije i na putu si da postaneš pravoslavni katiheta. Nije li to kontradikcija poput "drvenog gvožđa"?
(Zvanje koje se stiče po završetku studija je ipak teolog a ne katiheta.)
    Uglavnom mi postavljaju jedno malo drugačije pitanje kad čuju čime se bavim a pročitali su moju knjigu: kako mogu da pišem ovakvu poeziju a u isto vreme studiram na teološkom fakultetu?
    Ono što se ovde najčešće smatra autentično pravoslavnim ispovedanjem vere je ustvari uticaj zapadnog moralističkog bogoslovlja koji je uvezen iz Rusije i prihvaćen zdravo za gotovo. Krajnja posledica je potpuna zbunjenost ljudi koja za posledicu ima pogrešno shvatanje vere i fanatičnost u stavovima. Moje shvatanje života i sveta je takvo da ne nalazim prepreke u tome da neko bude član Crkve a da pritom bude konzument ili stvaralac neke drugačije muzike ili književnosti nego što je duhovna. Naravno da zbog toga imam problema ali sudbina umetnika je da znaju da sebi zakomplikuju život. Pravoslavno Hrišćanstvo nije religija, nije ideološki sistem, nije skup etičkih ili nekih drugih načela. Hrišćanstvo je Crkva, konkretna zajednica, ikona buduće realnosti u kojoj će biti pobeđena smrt. Svako shvatanje koje se i u najmanjoj meri suprotstavlja slobodi čovekove ličnosti strano je izvornom pravoslavnom duhu.
    Svi znamo da se pesnici kao takvi rađaju i da niko nikoga ne može da nauči kako se piše poezija. Profesija je stvar izbora i nema nikakve veze sa pisanjem pesama.

Koje pisce ceniš, a koje zaista voliš, odnosno ko je zaista uticao na tebe kao ličnost i tvoje pisanje?
    Na mene je pop kultura ipak imala mnogo jači uticaj od same književnosti. Verujem da je temelj bio postavljen nešto ranije, u svakom slučaju pre nego što sam počeo da se ozbiljnije vezujem za književnost. Od nekih ličnih heroja istakao bih najzaslužnije za svoj duhovni razvoj. To su bez sumnje 4 Džona - Ford, Milijus, Ramoun i Keš.
    Mnogo je pisaca čija dela cenim ali nemam omiljenog. Možda je Rejmond Karver ipak jedan od njih. Zbog preciznosti izraza, prigušenih emocija i sposobnosti da naizgled običnim stvarima da potpuno novu, životnu dimenziju.
    Trenutno proučavam nemačke pesnike kraja ’60-ih i početka ’70-ih, a koji su se nastavljali na bitnike: Ralfa Brinkmana, Jerga Fauzera, Fridriha Deliusa a od naših tkzv. novosadski krug: Vojislava Despotova, Vujicu Rešin Tucića i Vladimira Kopicla.

Moderno je da svaka knjiga ima svoj soundtrack, ima li ga i Neonska nesanica?
    Mislim da svako može da bira muziku za nju u zavisnosti od raspoloženja, afiniteta, muzičkog ukusa. Kao lični poraz bih doživeo da čujem da neko čita moju knjigu uz muziku domaćih rokera.

Lako je biti umetnik, ono što je teško jeste svakodnevni život i obaveze koje nameće, počev od porodice do proklete potrebe da se svaki dan jede i pije makar voda. Koliko se ovakva misao poklapa sa tvojim pisanjem i disanjem?
     To da je lako biti umetnik rekao je Bukovski u trenutku self-marketinga. Ako postoji talenat i ako je bavljenje pisanjem isplativo onda je lakše od, na primer, rada na građevini i sličnih fizičkih poslova. U Srbiji ne može da se živi samo od pisanja. Kad završiš sve dnevne poslove, ispoštuješ obaveze prema porodici i surovoj egzistenciji ostaje ti nešto malo vremena za pisanje i još manje energije. Znači da se pisanjem ovde bavimo uglavnom iz hobija, u trenutcima slobodnog vremena. A tada nema govora o ozbiljnoj književnosti.

Savremena srpska književna scena liči na tendencije u savremenoj američkoj psihologiji: everything goes. Gde je tu tvoja knjiga, vidiš li sebe u nekoj grupi ili kao usamljenog jahača, poput likova iz westerna?
    Teza everything goes meni ne smeta. Uglavnom je dobro da postoji raznovrsnost žanrova, tema, stilova, postupaka i izraza. Srpska književna scena se širi i ide u takvom pravcu da će postati ozbiljan konkurent  i većim jezicima i većim kulturama nego što je naša. Danas imamo Zvonka Karanovića sa specifičnim pristupom tragediji ’90-ih ili Magičnog Ćiru bez koga neće moći da prođe nijedna buduća antologija kratke priče, pa Igora Marojevića, Srđana Valjarevića, Dejana Ilića, Nenada Jovanovića... Sve je to kvalitetnog književnog sadržaja a opet u duhu vremena. Takođe imamo i knjige koje su pisale zvezde Velikog brata, ratni zločinci, ostavljene i zlostavljane žene, folk pevaljke i tračare i njima slični koji se podređuju zakonima tržišta. To je sve legitimno i tako i treba da bude. Sve što je nekvalitetno biće zbrisano vremenom a ostaće samo prave vrednosti. Čak će i poezija, iako to većina ne misli, naći put do čitaoca ukoliko poseduje ono što poeziju mora da odlikuje u današnje vreme - brzinu, komunikativnost, ironiju. U Srbiji je problem što nedovoljan broj ljudi uopšte i čita ono što zovemo književnošću.

Ima li, po tebi, pisac neku obavezu i odgovornost prema čitaocima, a među njima i najgorim među najgorima - kritičarima, ili je odgovoran samo sebi i nikome drugome?
    Pisac je uvek odgovoran samo sebi i svom unutrašnjem svetu. Njegova odgovornost se između ostalog ogleda i u tome da mora da piše u duhu vremena i da mu svaka knjiga bude bolja od prethodne. Svedoci smo da se u najvećem broju slučajeva to ne dešava. Možda zbog nezauzdavanja sujete koja je verni, demonski pratilac svakog umetnika.

Šta trenutno pišeš i da li je druga knjiga kao drugi album u muzici, teža stvar od debitovanja za Maticu srpsku? Kojoj ćeš se matici prepustiti u narednom izdanju?
    Koristim svaku priliku da nešto zapišem i mogu da kažem da se dosta toga nakupilo, ali vreme za uobličavanje sledeće knjige tek predstoji. Prethodna je nastajala 13 godina i baš zbog moje unutrašnje potrebe da svaki sledeći korak bude bolji od prethodnog ne mogu da dozvolim da u štampu ode nešto što ne zadovoljava moje kriterijume. Neki standardi su dosegnuti, lestvica očekivanja književne javnosti je podignuta i na meni je da je preskočim sledećom knjigom. To je ono što me zaista interesuje i što ću pokušati da uradim. 

Zaključak:
    Eto, narode srpski i svaki drugi koji si osuđen lošom karmom da živiš sa nama na južnom balkonu Evrope, sa koga se vidi kako ona jaše bika i obratno. Na pedesetu godišnjicu biblioteke “Prva knjiga” ne pčelinje, već naše “Matice srpske”, jedan Nišlija je napisao odličnu knjigu pesama i ušao u izuzetno zanimljivo društvo. To se da videti iz Leksikona autora prve knjige, o kome bi vredelo napisati poseban tekst, ako se uzmogne. “Malo rukah, malena i snaga”, rekao bi veliki pesnik istrage poturica, ko bi drugi do Njegoš. A što se tiče naslova ovog intervjua, znam da on nema nikakve veze sa Holivudom i rokenrolom, ali uoči buđenja, na dan kad sam odlučio da je krajnje vreme da sredim ovaj tekst i pošaljem ga PRESSINGU, stih Dušana Vasiljeva iznenada je izronio u penu dana moje svesti.
   
{moscomment}