Ova rubrika zamišljena je kao svojevrsna retrospektiva značajnih albuma u istoriji rokenrola bez obzira na njihovu žanrovsku određenost i vreme pojavljivanja. Idejni tvorac i najčešći autor ove rubrike je Dejan Kostić.

Pink Floyd – The Dark Side Of The Moon

(Capitol/Emi Records, 1973)

 
Piše: Dejan Kostić 

U jednoj epizodi genijalne i nikad prežaljene engleske humorističke serije Nepristojni ljudi (u originalu Men Behaving Badly), Toniju, jednom od glavnih junaka, matori hipik iz prodavnice polovnih ploča objašnjava kako će najlakše da odradi ribu. Vrlo jednostavno, kaže on, odvedeš je kući, zamračiš sobu i pustiš Pink Floyd album, bilo koji, i kažeš: ''Mi smo samo beznačajna zrna peska u univerzumu koji se konstantno širi.'' I riba će toliko da se ubedari da ćeš bez problema da je povališ.

 Moram da priznam da tako nešto još uvek nisam probao (verovatno mi zato i slabo ide kod suprotnog pola u poslednje vreme), mada nisam baš uveren da će naše devojke hteti da slušaju bilo koji album ovih rok velikana. Čak i ako se radi o verovatno jednom od najznačajnijih albuma u savremenoj muzici (čika Peca Luković ga čak stavlja na prvo mesto, i, bogami, treba mu verovati), koji je prodat u preko 25 miliona primeraka i koji drži rekord sa 741 uzastopnom nedeljom provedenom na Bilbordovoj top lista najprodavanijih albuma. Da li je potrebno još nešto reći o remek delu nazvanom The Dark Side OF the Moon? Verovatno. Mada, priznajem, jako je teško pisati tekst u kome, kakve god superlative upotrebio, znaš da su nedovoljno jaki.

The Dark Side Of The Moon je izdala ekipa u sastavu Roger Waters, Rick Wright, Nick Mason i Dave Gilmor 1972. godine, i iako su njihovi prethodni radovi izazivali dosta pažnje, senka njihovog prvog pevača, Syd Barretta je još uvek bila nadvijena nad grupom. Ali pojava ovog albuma im je donela popularnost mnogo veću nego što je iko očekivao, praktično ih ustoličivši na tronu najznačajnijeg rok sastava toga vremena. Savršeno je jasno zbog čega. Predvođeni Watersom, koji se predstavio kao nadareni poeta, i Gilmorom kao vanrednim gitaristom i pevačem čiji je glas savršeno mogao da prikaže svu besmislenost savremenog društva koje se opisuje u Watersovoj lirici, bend je dugo vremena proveo u studiju, igrajući se stereo zvukom i raznim efektima (već pomenuti Luković to detaljno opisuje u jednom broju X zabave). Rezultat je kompleksno delo briljante produkcije čija tematika, otuđenje savremenog čoveka, ni danas nije zastarela, i koja je, od nastanka modernog društva postala problem koji vremenom biva sve veći.

Album otvara numera Speak To Me, kratki instrumental sa otkucajima srca koji na kraju prerasta u haotični kolapsirajući vapaj. Breath je, naprotiv, bensendinski podsvesni odbrambeni mehanizam koji te tera da se pribereš, udahneš punim plućima, samo da bi te odveo u psihodelični instrumental On The Run, sa zvukom koji se spiralno uvija oko tebe. Time, kratko podsećanje na dimenziju koja je tako važna u zapadnom svetu i vreme kojeg je sve manje, a nakon toga neverovatna soul improvizacija u The Great Gig In The Sky sa gotovo kosmičkim efektima. Još jedna nezaobilazna vrednost zapadne kulture, ona materijalna, u pesmi Money se savršeno dovodi do apsurda. Sledi Us And Them, pomirljiva, meditativna, kao zatišje pred duševnu buru, a nakon toga Any Color You Like, opsenarska i duboka, kao i Brain Damage, sa stihom ''There's someone in my head but it's not me'' koja šalje poruku o viđenju na tamnoj strani meseca, samo za odabrane. Poslednja numera je Eclipse, sa tezom o prividnosti svih osećanja koje dobijamo od spoljašnjeg sveta i koja se završava verovatno najznačajnijim stihovima savremene muzike: ''Everything under the sun is in tune, but the sun is eclipsed by the moon.''

I da se vratim na početak priče. Ako bi mi i palo na pamet da privedem neku devojku i zamračim prostoriju dok citiram matorog hipija, The Dark Side Of The Moon je svakako album Pink Floyda koji bismo u tom trenutku slušali, pa makar i po cenu da dobijem šamar jer nemam pesmu ''Lane moje''.