Film: Fest 2008 

FESTOVI IZBORI

Na FEST-u bio, filmove gledao i tekst napisao: Dejan Ognjanović

Potaknut neumoljivom marketinškom kampanjom "Izađi na FEST!" reših da i ja povećam izlaznost svojim skromnim doprinosom, a malo niže otkriću vam i za koga sam glasao.
    Pre toga, dve primedbe: jedino pravo glasačko mesto bilo je u Beogradu – u Nišu nema izlaženja ni na šta, jer Niš ipak nije Novi Sad, pa da ima barem 'pitino dete' od FEST-a. Kada sam polazio na daleki put, urednik me je pozdravio rečima: "Lep provod u BG želim, sa sve onaj reprizni program i filmovi što smo gi skidali sa torent još pre 3 meseca..." Ali šta zna urednik šta je film: on misli na FEST se ide da se gledaju američki hitovi koje skida u Divx formatu.

Zbog njega i njemu sličnih, u ovom izbornom materijalu ću se samo ukratko osvrnuti na ono što su svi već pogledali na Divxu, i kazati nešto detaljnije o filmovima kojih na torentu ili trenutno nema, ili ih ima bez titla, ili ih ima u celosti, ali im naslovi nisu dovoljno izvikani da bi doprli do prosečnog pratioca američkih hit-parada.

Da počnem od hitova: NIJE OVO ZEMLJA ZA STARCE (No Country for Old Men) braće Koen prikazana nam je pod imbecilnim prevodom NEMA ZEMLJE ZA STARCE, kao da je to film o društvu penzionera koji bi da se pod stare dane bave zemljoposedništvom, a ne brutalni krimi triler moralitet o tome kako su došli besni i oterali pitome. Havijer Bardem je neumoljiva mašina za ubijanje, najstrašnija od te sorte još od Terminatora, a Tomi Li Džons je pitomi dekica koji se vajka nad vremenom nasilja i bezobzirnosti što obuzima zemlju u kojoj su humane vrednosti prevaziđene. Jedan od najboljih filmova braće Koen, sasvim zasluženo ovenčan Oskarima, Globusima i ostalim nagradama.

SVINI TOD: PAKLENI BERBERIN IZ ULICE FLIT (Sweeney Todd: The Demon Barber of Fleet Street) je još jedna Bartonova ekstravagancija koja će prijati onima koji su na njegov gotski senzibilitet navikli, pod uslovom da im ne smeta što se ovde toliko PEVA (da, film je mjuzikl!) i/ili što se ovde toliko krvi proliva (da, film je splatter!). Džoni Dep je rođen za ovakve uloge, i bez napora isporučuje još jednu u nizu nezaboravnih kreacija.

SUKIJAKI VESTERN DJANGO (Sukyaki Western Django) istorijski je trenutak u istoriji FEST-a: najkultniji živi azijski reditelj koji već skoro deset godina unazad hara svetskim festivalima najzad je prepoznat i od strane FEST-a. Mada je razlog tome što je film na engleskom, i što u njemu Tarantino ima poveću epizodu. Svejedno, radi se o jednom od najboljih Miikeovih filmova, raskošnoj japanskoj sukijaki dekonstrukciji italijanske špageti dekonstrukcije američkog pasulj westerna koja se – divx ili ne-divx- MORA videti na velikom platnu da bi se uživalo u svim njenim gastronomskim bogatstvima i egzotičnim začinima!

DAH (Breath) dolazi od Kim Ki-Duka, južnokorejskog autora čiji smo najbolji film PROVALNIK (3-Iron) videli na FEST-u pretprošle godine, a sada nam se vraća sa bizarnom ljubavnom dramom zapleta i pristupa vrlo sličnih PROVALNIKU: žena u braku bez ljubavi upoznaje i stupa u krajnje neobičan odnos sa jednim osuđenikom na smrt, pokušavajući da mu ulepša poslednje dane, ali dobijajući zauzvrat i nešto strasti koje muž nije u stanju da joj pruži. Kao i uvek kod Kima, neobični likovi rade čudne stvari koje bi kod svakog drugog izgledale blesavo, a on nekako uspeva da ih ne učini apsurdnim već - dirljivim. Znači, ljubavna priča za čudake.

KARGO 200 Alekseja Balabanova, nama najpoznatijeg po naslovima BRAT i BRAT 2, dolazi sa vanredno morbidnim filmom, po ugođaju najbliskijem njegovom najboljem – O NAKAZAMA I LJUDIMA. Bilo je i napuštanja sale od strane osetljivije festovske publike, što je uvek razgaljujući prizor. Šokovi i gadosti koje Balabanov prikazuje, međutim, nisu sami sebi svrha (poput tolikih američkih 'torture porn' naslova) već su u cilju vrlo ubedljive društvene kritike, odnosno prikaza bolesnog komunističkog društva Rusije osamdesetih u kome sveopšta korupcija omogućava psihopatama u uniformi da bukvalno čine šta hoće, bez ikakvih posledica.

VI, ŽIVI (You the Living) je, zahvaljujući nesposobnim prevodiocima, prikazivan kao TI ŠTO ŽIVIŠ, ali to nije omelo užitak u još jednoj paradi veselo-ciničnih, groteskno-ozbiljnih vinjeta o ljudskim (samo)zavaravanjima, ograničenostima, nesposobnosti komunikacije, ljubavi i dobrote, ali i patetičnim pokušajima da se sopstvena (i tuđa) ograničenja prevaziđu. Mračno duhovit, ali ne zlonameran, VI, ŽIVI se može opisati kao ozbiljnija verzija SMISLA ŽIVOTA MONTIJA PAJTONA, a divx filmofilima se preporučuje i raniji, veoma sličan i isto tako dobar film Roja Andersona – PESME SA DRUGOG SPRATA (Songs from the Second Floor).

SENKE Milča Mančevskog počinje odlično, ali onda sve više šlajfuje dok ne dođe do predvidivog, neodređenog kraja. Govori o čoveku koji, nakon saobraćajne nesreće, počinje da vidi duhove umrlih čije poruke pokušava da protumači uz pomoć prelepe Vesne Stanojevske (http://vesnastanojevska.com/gallery.htm). Polutan od filma, ni art ni horor, ni riba ni đevojka, nedosledan na oba plana, niti poštuje pravila niti pravi neka svoja, nova, nego bez kormila vrluda pričom koju smo već bilion puta videli odrađenu mnogo bolje u azijskim hororima. Koliko je i kakav je PRAŠINA (Dust) bio western, toliko je i takav je SENKE horor - zbunjeni pokušaj nečega što na papiru deluje obećavajuće ali u praksi ne uradi ništa posebno i ostavi osećaj frustracije zbog protraćene šanse.

OSTRVO Pavela Lungina je svakako najbolji film viđen na FEST-u: verovatno najbliže što je bilo koji film koji sam gledao prišao tome da u istom dahu vaskrsne Tarkovskog i ovaploti Dostojevskog! Hladni zimski pejsaži ostrva sa omanjim manastirom slikani su gotovo monohromatski, sa dominantnim plavim bojama, naglašavajući duboko proživljeni osećaj grešnosti i potrebe za iskupljenjem glavnog junaka koji, mučen grižom savesti zbog trenutka kukavičluka, postaje jurodiv i, na kraju, dokazuje biblijsku tvrdnju da će poslednji biti prvi. Pitanja vere, greha i iskupljenja tretirana su sa jednostavnošću ali i popriličnom ubedljivošću, uz nešto humora, i sa jakim smislom za filmski izraz, za atmosferu i za potentnu sliku. Bili vernik ili ne, snaga filmskog jezika je neumoljiva, i OSTRVO će vam progovoriti – ako mu se prepustite.

Pošto sam već prekoračio slovni limit koji mi je urednik dao, neka ovaj izvod iz izbornog materijala bude dovoljan za sada. Moj izveštaj o lošim domaćim filmovima sa FEST-a čitaćete negde drugde.