FLAGS OF OUR FATHERS

Režija: Clint Eastwood; produkcija: Clint Eastwood, Steven Spielberg, Robert Lorenz;
Scenario: William Broyles jr, Paul Haggis;
Uloge: Ryan Phillippe, Jesse Bradford, Adam Beach.

LETTERS FROM IWO JIMA

Režija: Clint Eastwood; produkcija: Clint Eastwood, Steven Spielberg, Robert Lorenz;
Scenario: Iris Yamashita, Paul Haggis;
Uloge: Ken Watanabe, Kazunari Ninomiya, Tsuyoshi Ihara, Ryo Kase.

Piše: Srđan Savić 

U Holivudu je, izgleda, sve podložno menama, usponima i padovima, osim Klinta Istvuda koji nikako ne posustaje. Jer ovaj veteran koji je rediteljski zanat pekao kod majstora kakvi su Post, Zigel i Leone, ne samo da snima u proseku po film ili dva godišnje iako je dobrano zašao u osmu deceniju života, nego i svakim svojim novim ostvarenjem dokazuje da je jedan od retkih konstantno aktivnih američkih autora kojima još uvek uspeva da propozicije najtradicionalnijih akcionih žanrova tretiraju na primeren i dostojanstven, ali istovremeno i stvaralački apsolutno samosvojan način. O tome svedoče i njegova dva najnovija filmska dela, oba ostvarena 2006. godine i oba posvećena poznatoj američko-japanskoj bici za Ivo Džimu u suton Drugog svetskog rata.

    A to standardnim postnovoholivudskim komercijalnim klišeima nesputano, uistinu intimno i etički odgovorno Istvudovo poniranje u sineastički dosad ipak nedovoljno istražene krvave dubine vojevanja za Ivo Džimu, poniranje ostvareno u obliku višeslojnog i multiplanskog filmskog diptiha koji čine "Zastave naših očeva" i "Pisma s Ivo Džime", nesvakidašnja je stvaralačka ekspedicija na skoro pa nepristupačne teritorije kojima se nekada usuđivahu da stupaju samo najbeskompromisniji, što će reći najarhaičniji pioniri američkoga filma (Dvon, Volš, Velman) ili njihovi najistrajniji naslednici (Fuler, Oldrič, Zigel, Dž. Stardžes), no autorski pohod obeležen naglašenim prisusutvom veoma kompleksnih dramskih prizvuka, kakvih je bilo i u nedavnim Spilbergovim ("Saving Private Ryan"), Malikovim ("The Thin Red Line") ili Vuovim ("Windtalkers") spektakularnim ratnim filmovima sa dušom. Istvudovi skorašnji celuloidni tragovi u pesku Ivo Džime pojava su, dakle, koja bi bila vredna posmatračeve pažnje već i samo s obzirom na saznanja o smelosti i postignućima ranijih sineastičkih patrola što su s kamerama u rukama promarširale egzotičnim bespućima stvarnih ili imaginarnih pacifičkih bojišta, a kamoli kada se još ima u vidu veoma uspeo umetnički spoj, i u "Zastavama" i u "Pismima", opore i reske naturalističnosti perfektno orkestriranih ratnih scena i iznenađujuće bujne liričnosti i refleksivnosti niza introspektivnih segmenata, u kojima se iz subjektivnih vizura bilo američkih bilo japanskih vojnika poprilično surove, raznolikim okolnostima uzrokovane i čovekovom umu katkada stvarno nedokučne situacije sve vreme sagledavaju i u jednom mekšem, humanijem i znatno difuznijem svetlu lišenom bilo kakve neiskrenosti, otvorene tendencioznosti ili napadnog propagandizma. A upravo je ta pojačana doza intimizma, ta apsolutna autorova posvećenost sećanjima junaka i njihovim ispovestima ma u kom obliku, osnovno obeležje obaju ovih Klintovih ostvarenja kako u oblasti organizacije narativa i ispoljavanja naracije tako i na nivou kompletne stilizacije, uprkos (delimično, međutim, možda baš i zahvaljujući) vrlo snažnom uticaju "tugaljivih" sepija tonova u domenu kolorističkih elemenata u fakturi fotografije na opštu atmosferu filmskog diptiha. Jer bilo da su u pitanju relativno kratke reminiscencije i nešto duže retrospekcije praćene odgovarajućim glasovima iz off-a ili pak prisećanja na prohujale događaje u obliku flešbekova bez pratećih naratorovih komentara, bilo da se radi o iskazivanjima intimnih svetova junaka putem pisama ili o razotkrivanjima najskrivenijih karakternih tajni tokom intimnih razgovora licem u lice, ovo su filmovi o suočavanju ljudskih ličnosti od krvi mesa sa sopstvenim dilemama, potom sa saborcima, nakon toga i s neprijateljima u surovom ratnom okruženju, a naposletku i sa zahuktalim propagandnim mašinerijama i svim neprijatnim posledicama njihovoga delovanja, ali isto tako i neobično poštena filmska ostvarenja o spoznanjima manje ili više prekaljenih vojnika i iskrenih patriota (i Amerikanaca, i Japanaca) da institucije za koje su bili spremni da daju i svoj život često oličavaju ljudi kojima istina nikako nije zvezda vodilja u svakodnevnom delanju i odlučivanju.

Ali "Zastave naših očeva" i "Pisma s Ivo Džime" su istovremeno i intrigantno različiti filmovi. Dok je sižejna kompozicija "Zastava" sva vremenski slojevita i razlomljena, tj. ispresecana brojnim retrospekcijama i flešbekovima, pa čak i vrlo komplikovanim dodatnim flešbekovima unutar primarnih retrospekcija ili flešbekova (sasvim u stilu nekih neverovatnih narativnih lupinga kakvima je nekada bio sklon evroholivudski majstor Majkl Kertiz), dok se vratolomne pretumbacije fabule toga filmskog dela pri sižejnom ispoljavanju manifestuju i naglom skokovitošću sa zbivanja na stanja (i obrnuto), iznenadnim sinkopama u narativnom ritmu, kao i uznemirujućim diskontinuitetima u radnji koji neminovno proističu iz svega dosad pobrojanog, u "Pismima" se savršeno jasno izdvaja okvirna priča sa događajnim tokom koji se odvija u današnjem vremenu, potom jedna veoma duga retrospekcija koja zapravo predstavlja središnji, glavni deo filma, i niz kraćih retrospekcija koje nisu ništa drugo do varijante opisnih sekvenci prezentovanih iz subjektivne vizure likova sa funkcijama karakterističnim za tzv. posebne pričaoce. Ako je dramaturšku organizaciju "Zastava naših očeva", s obzirom na to da se sva dešavanja pletu oko lica i naličja one čuvene fotografije marinaca koji pobadaju američki steg na prvom izrazitijem uzvišenju iznad mesta krvavog iskrcavanja na Ivo Džimu, moguće opisati kao dominantno problemsku, odnosno kao organizaciju koncentrisanu na rasvetljavanje jednog bitnog događaja iz više različitih perspektiva, ili još preciznije, kada se uzmu u obzir brojni reminiscentni uplivi u pripovedni tok, kao problemsko-asocijativnu, onda "Pisma s Ivo Džime" nesumnjivo počivaju na temporalno-asocijativnom principu komponovanja jer su baš pisma svojevrsna dramaturška zakačka kojom autor omogućava gledaocu da premosti prostornu razdvojenost među pojedinim likovima (u figurativnom) i višedecenijsku distancu među pripovedanjem zahvaćenim vremenskim slojevima (u bukvalnom smislu). Zbog svega toga "Pisma", ako baš mora da se napravi nekakvo vrednosno poređenje među ovim dvama filmovima, i deluju nekako koherentnije, kompaktnije i upečatljivije od "Zastava", iako nema nikakvoga spora da je u oba slučaja reč o uistinu vrhunskim delima sedme umetnosti.      

I "Zastave naših otaca" i "Pisma s Ivo Džime" su, rečju, lep primer čudesne filmske polifonije, u kojoj se ukrštaju i prepliću američko i japansko viđenje istog istorijskog događaja, Istvudova sklonost violentnoj akcionoj ekspresiji ali i njegova zainteresovanost za slojevito emotivno-psihičko nijansiranje karaktera (i glumačke igre), primordijalni odjeci Dvonovih i Volšovih bojnih pokliča na samotnim vulkanskim ostrvima  tihookeanskoga beskraja ili po neprohodnim džunglama jugoistočne Azije sa eruptivnom silovitošću, stardžesovski efektnom koreografisanošću akcionih prizora i visokostilizovanim naturalizmom na tragu Spilbergovog "Rajana", napokon i introspektivnost prepuna sete i melanholije sa pacifičkih harfa žalosnim zvucima što vetrovima nalik blude mračnim pećinama nevelikog stenovitog pakla i sećaju na Ičikavine i Martonove antiratne poeme. A o dostizanju takve umetničke kompleksnosti većina modernih holivudskih slikoklepaca može samo da sanja.