EKONOMIJA: Državni monopol u Srbiji

SVI ZA JEDNOG – JEDAN ZA SEBE!

Piše: Ivana Božić

Početkom 30-tih godina XX veka, u vreme velike svetske ekonomske krize, izvesni gospodin Darrow iz Pensilvanije, došao je na ideju da neke situacije iz privrednog okruženja prenese na teren igre i zabave i tako ih učini dostupnim, razumljivim i zanimljivim širokim narodnim masama. Tako je nastao monopol – poučna igra i ujedno dobar način da se prekrati vreme u iščekivanju svetlije budućnosti. Na prvi pogled deluje jednostavno. Kuće, hoteli, po 15 karata šansi i iznenađenja, 180 novčanica različitih apoena i 28 ugovora za zemljište gradova, preduzeća i prevoznika. Igra podrazumeva najmanje dva igrača i počinje bacanjem isto toliko kockica. Njen krivudavi tok stavlja igrače pred stotine izazova i upliće u mnoštvo situacija kojima gospodari brzo razmišljanje i odgovorno odlučivanje. Ovaj paralelno-virtualni svet pruža priliku igračima da, bez posledica, oprobaju ravnotežu na tankoj liniji koja odvaja bogatstvo i propast, prikazujući na taj način deo savremene ekonomske stvarnosti. Međutim, šta se dešava kada igra teče u realnom svetu, kada svaki potez krije velike rizike i potencijalne posledice, kada se igra velikim ulozima i pravim figurama, koje po tabli pomera nevidljiva ruka malih privrednika, velikih institucija ili čak države? Bacimo kockice i neka igra počne!

Monopol među Srbima

Prema jednoj od opšteprihvaćenih ekonomskih definicija, monopol predstavlja tržišnu situaciju, u kojoj, na strani ponude, postoji samo jedan proizvođač određene vrste proizvoda ili usluga, a na strani tražnje, veliki broj kupaca. Suština monopola je u eliminisanju prisustva bilo kakve konkurencije, koja bi ponudila adekvatan supstitut, sposoban da ugrozi neprikosnoveni status monopolskog proizvoda. Čisti (ili potpuni) monopol daje slobodu monopolisti, da u potpunosti odredi cenu robe koju prodaje, bez obzira na količinu koju nudi, a samim tim i pravo da uslove na tržištu kroji po svojoj meri. Pozicija tržišnog lidera, oslobađa monopolistu obaveze podele stečenog profita i daje pravo odlučivanja kako će isti potrošiti.

Monopol se, kao tržišno stanje, u modernoj ekonomskoj istoriji javlja u XIX veku, u vreme pune ekspanzije ekonomskog liberalizma, kao posledica najezde novih pronalazaka i tehničko-tehnoloških dostignuća. Praktična primena tih dostignuća, bila je moguća samo delovanjem inicijalne kapisle u vidu krupnog kapitala. Koncentracija i centralizacija kapitala, sprovedena nasilnim prisvajanjem, kupovinom slabijih preduzeća od strane jačih konkurenata ili dobrovoljnim spajanjem preduzeća, podstakla je razvoj nekih proizvodnih procesa koji su bitno pojednostavili život na planeti. Sa druge strane, stvorena je klasa monopolista, žilava i otporna na sve privredno sistemske turbulencije i izazove modernog doba. Posledice odsustva konkurencije i delovanja monopola, snose kupci proizvoda, odnosno krajnji korisnici usluga. Činjenica da ne postoji dovoljan broj igrača za kvalitetnu tržišnu utakmicu, predstavlja dodatno osiguranje već utvrđene pozicije monopoliste. S obzirom da ne postoji kvalitetniji i jeftiniji proizvod i da potrošači nemaju alternativu, monopolista će, vremenom postajati lenj i sve manje inovativan. Obaveza ulaganja u usavršavanje proizvoda ne postoji, ali postoje široka ovlašćenja da se podizanjem nivoa cena odgovori naraslim apetitima za profitom. Potrošači će se ionako, nakon tri dana gunđanja, navići i ponašati kao da se ništa nije dogodilo.

Primer iz života: U vilinom gradu, na levoj obali viline reke, živeo je i decenijama monopolisao jedan kočijaš. Kočije mu behu prljave, kroz uvek napola otvorena vrata šibala je promaja, sedišta behu uništena zubom vremena, a osoblje krajnje neljubazno, na momente i agresivno. “Može mu se”…”Nema alternative”, komentarisali su građani, aminujući na sva poskupljenja karata i duga čekanja na prevoz od tačke A do tačke B. A onda, jednog dana, na parkingu kod splava viline reke, osvanu na desetine kočija pastelnih boja, sa nasmejanim lakejima, mirisnim enterijerom, simboličnom cenom karte i polascima na 30 sekundi. Građani behu zadovoljni, a propali monopolista ih pozva da mu se, u ime lokal-patriotizma, priklone. Niko ga nije čuo, a konkurencija je pobedila, učinivši život u gradu lakšim i lepšim.   

Monopol kroz primer četiri asa

Pluralizam svojinskih odnosa je jedna od važnijih odlika tržišnih ekonomija. Iako nam iz ugla ove tranzicije izgleda da će privatizacijom vodovodnih cevi, trotoara i blata posle kiše, posao biti završen i naša ekonomija konačno dobiti epitet tržišne, stvari stoje malo drugačije. Sasvim je normalno da u svakoj privredi, bila u sastavu Evropske unije ili ne, postoje preduzeća sa većinskim učešćem državnog kapitala. To su najčešće javna preduzeća u oblasti infrastrukture (železnica, PTT, saobraćaj, elektroprivreda, vodoprivreda, komunalna privreda i sl.). Putem javnog sektora, država obezbeđuje snabdevanje privrede i stanovništva proizvodima i uslugama preduzeća koja delaju u okviru tog sektora. S obzirom da ne postoji klasičan odnos ponude i tražnje, ne postoji ni tržišni mehanizam formiranja cena, nego ih država nameće. Pri tome, država često vodi računa o statističkim podacima koji opisuju životni standard njenih građana i nastoji da politiku cena vodi u pravcu očuvanja socijalnog mira i sigurnosti. Zaista, ako prelistamo račune, videćemo da su cene komunalnih usluga na izuzetno podnošljivom nivou. Takođe, cene energenata odolevaju svetskim berzanskim previranjima i domaćim monetarnim lomovima, i uz neznatna poskupljenja, (baš kad se mora), opstaju na manje-više pristojnom nivou. Ukoliko Vam se ipak, učini da su računi za struju nedovoljno jasni, ne sitničarite, već imajte u vidu sledeće: Država, kao monopolista u ovoj oblasti, dobro zna da poskupljenje struje povlači za sobom poskupljenja niza strateških proizvoda, i da nastoji da svim silama zaštiti potrošače od prevelikih izdataka, a i sebe od eventualne kuke i motike. Još je uvela i posebne tarife za građane, posebne za industriju i obojila ih zavisno od utrošenih kilovata. Zato, bez oklevanja platite račun – struja nije skupa, samo ne treba pustiti da se dug nataloži.

Za razliku od cena električne energije, koje EPS određuje uz blagoslov Agencije za energetiku, cena nafte i gasa već zavisi od berzanskih kretanja, američkog dolara i dobre volje Bliskog Istoka. O konačnoj ceni po kojoj će se nafta i naftini derivati prodavati na srpskom tržištu, odlučuje država, vodeći računa o troškovima uvoza i svetskim iskustvima u formiranju cena u toj oblasti. Nafta jeste strateška sirovina u industrijskoj proizvodnji, međutim, za vožnju automobilom se ne može reći da predstavlja primarnu potrebu, te monopolista u određivanju cene goriva, često može da zanemari momenat očuvanja socijalnog mira. Slično je i sa cenama PTT usluga, koje bi, uzevši u obzir prosek primanja, mogle da budu i na nižem nivou. Istina, za cenu koju plaćamo i kvalitet tih usluga bi mogao da se popne koji stepenik više, ali to je već druga priča.

U ekonomskoj literaturi i stručnim časopisima, državni monopoli se označavaju sintagmom “preduzeća od strateškog interesa”. Činjenica je da su voda, struja, nafta i sl. strateške sirovine, ali neosporno je da se i država (čitaj: aktuelna vlada) veoma “strateški” ponaša kada je u pitanju razvoj preduzeća koja su u njenoj svojini. Veze između države i javnih preduzeća su toliko jake da ih nije mogao olabaviti ni tornado privatizacije. Sasvim razumljivo, realizacija parcijalnog ili potpunog otuđenja ovakvih preduzeća ne ide glatko, ali presedan u ime viših ciljeva je itekako moguć. Setimo se samo ’90-tih i prodaje Telekoma, pa na konto toga kupovine socijalnog mira i još jednog dugog mandata tadašnjeg vladajućeg establišmenta.

Primer iz života: Jedna mala država na nešto većem poluostrvu, pročula se po svetu zahvaljujući svom originalnom cirkusu. Cirkus beše veliki, sastavljen od 250 cirkuzanata i egzotičnih životinja, raspoređenih u desetak velikih i četrdesetak manjih karavana. Direktor cirkusa beše gord, naočit čovek, poznat po slaboj informisanosti o aktuelnim dešavanjima u karavanima i šatri pre i posle predstava. Pored svih obaveza, vodio je brigu o desetak zlatnih koka, čija su jaja donosila novac za šminku klovnova i kostime gutača vatre, igračica na trapezu i ostalih cirkuzanata. Takođe, prihodima od zlatnih jaja, behu finansirane reklamne kampanje za najnovije predstave. Voleli cirkus, ili ne, građani behu u obavezi da svakog meseca nahrane zlatne koke, kako bi bilo što više predstava i što više šarenila u opštem sivilu. Koke nisu bile na prodaju – osim ako zatreba kvalitetnija šminka koja dobro sakriva obraze i koju ne mogu oprati sve lokalne reke. A i tada samo krilce i batak – važno da ne pređe 50%.

Agencije prve pomoći i tajkunizacija Srbije

Detaljnija analiza položaja i dešavanja u bilo kom državnom vrhu otkriva niz logičkih neravnina i otvara pitanja na koje je bolje nikada ne saznati odgovore. Jasno je da se ministar ne postaje po pameti i stručnosti, već po političkoj lojalnosti i bitisanju u onoj tački državnog koordinatnog sistema, gde se seku krive pravog vremena i pravog mesta. Pretpostavimo ipak, da smo uboli bingo i da domaći establišment čine sve sami stručnjaci i eksperti. Ovu idealnu viziju, moguće je pokvariti uključivši u igru faktor vreme, jer, ono što je zajedničko njima i narodu jeste dan dužine 24h. Pored svih silnih obaveza i odgovornosti, koje im nameće ovo high voltage radno mesto (znate ono: sastanci, rastanci, kratki rokovi, dosadni rođaci…), ostala bi nerešena ili polu-rešena važna pitanja od strateškog značaja za domaći privredno–politički život. Pod takvim pitanjima podrazumevamo: privatizaciju, razvoj male privrede, odnose sa EU, osiguranje depozita, strana ulaganja, reciklažu i sl. Zato država, odnosno Vlada i ministarstva često formiraju pomoćne organe i specijalizovana tela koja imaju konkretne zadatke u obavljanju funkcija i rešavanju problema na zadate teme. Osnivanje podrazumeva prenos postojećih ili davanje posebnih ovlašćenja od strane osnivača. Egzistencija raznih agencija i službi podrazumeva određene troškove, počev od režijskih (za struju, vodu, eventualnu kiriju), preko onih za kupovinu osnovnih i obrtnih sredstava, do troškova za kupovinu radne snage. Kako to obično biva, ovi treći su najveći. Naravno, kada tamošnju radnu snagu čine najeminentniji stručnjaci iz raznoraznih oblasti, koji znaju da cene svoj rad i ne prodaju se za jednu zelenu kao neki tamo diplomirani provincijalci. E, sad, što su se ovi visoki službenici, pored učenja bavili i društveno-korisnim radom, te postali belanac u kremu domaćeg političkog sistema i obezbedili sebi fenomenalno plaćen posao, a unucima bezbrižan život, to je već splet istorijskih okolnosti i sposobnosti pojedinaca da ih okrenu u sopstvenu korist. Suvišno je podvući da postojanje i rad vladinih agencija i službi finansiraju građani Srbije, puneći budžet na razne načine. Pitanje je samo kakva je sudbina tih pomoćnih organa kada rasprodamo sve, nabildamo privredu, uđemo u EU, izrecikliramo sav otpad…Ma, ne brinite, smisliće se već nešto drugo.

Ipak, finansijski posmatrano, ni Vlada, ni ministri, ni njihove desne ruke, ne mogu bolje izazvati gnev ojađenog naroda, od saznanja da među nama žive ljudi koji u svom poslovanju, nedeljno obrću sume sa nehumanim brojem nula. Enciklopedija kaže da se etimološki koren reči tajkun nalazi u japanskom jeziku, gde taikun znači “veliki gospodar” ili “vrhovni komandant”. U današnje vreme, naziv tajkun koristi se za pojedine poslovne lidere čija moć prevazilazi moći državnika. Njihovo postojanje opravdano je procesom globalizacije, postojanjem monopola i odsustvom tržišne ekonomije i pravne države. Iz perspektive naroda – ne možeš im ništa, osim da im zavidiš na brzo i lako stečenim imperijama i novcu koji običan građanin ne bi mogao da namakne ni za deset radnih vekova. Možemo da ih pozivamo na odgovornost zbog poskupljenja osnovnih životnih namirnica, da ih teretimo za doprinos razbijanju domaćeg finansijskog tržišta i stvaranja velikih finansijskih kartela, da negodujemo zbog postojanja monopola u trgovini, možemo ih čak nazvati i “reketašima”, tužiti ih za korupciju i čekati da ih jednog dana neko privede pravdi… Kako bi rekli Idoli u pesmi Kenozoik:

“Uzalud me budiš u pola šest,
nema nigde nikog, i nemamo kud…”

Primer iz života: Nekada je važila ona naivna izreka: “Kad mačka ode, miševi kolo vode.” Današnji Miševi vode kolo sve u šesnaest, dok mačka ćuti i mirno posmatra, ili u naletu dobre volje, zaigra i sama.