OFF & LELE

Piše: Saša Stojanović 

Da zajebeš ti malo, pisac, nostop da odiš barabar sas mene, a? Ajde, nadži nekog drugog pa njega da jašiš, vidiš smo došli ovde na demostracije, i se obaljamo sa pogolemi lopovi od nas, oče ne prejebu na brzinski… Naš be, ka ti kažem! Ti ćekaj malo, kume! Ša da vićem, bre, a to, doooleee, kako se kordinišem kad me picajzla sa kasetofon zajebava, drugi put budni taćan, če da se derem za dvojicu. Opet ti, književnik, šo si uporno, grdži si od nas, ajde, neti bude, sam polako, jedno po jedno, pušti ti ovi šo ne sme ćovek se opušti, odma bi da mu ga surduknu. Dobro da nesi neki doktor el bolnićar, tija su gori od nas cigani, s nji uvek najebem, nesi, onda može, sad slimaj, nema ša da ćudiš, oče ne zakinu za ratne dnevnice šo smo gi krvavo zaradživali... 
Naući se ćovek na sve, pa i na taj krv, na temerel, na boles, onaj moj čale poćeo pa dobiva napadi, se ceo trese i pada na patos, trćim da mu vadim jezik, ako, neka ape za prs, samo da ne se guši, posle ne se seča ša je bilo, sam ga nosio jenput odma u lambalantu, prvo ne me pušta ćistaćica šo nikad nema kljuć, posle me jebavala sestra sas uput, a ovi šo ulazav preko red – sam pitao – dal svi imaju toj, uput, dobro, be, če da čutim i da ćekam, kako kažeš, šo si ga dovodio – pitao me onaj sa slušalice, pa da ga lećiš, ne da se ljubite, i, ša da mu radim – pravi se lud, si li reko da dodže kad ima napad, sad je imao, ćim je stalo smo došli, pa sad nema – ćujem strućnjaka opet, gledam u tatka i u beli mantil i ne znam koj me više zajebava, dal doktor šo ga ćekam da dorućkuje kad oče ili čale šo trese kad mu pada na pamet, ti be, dade – kažem na tatka – kuravte dija, šo sad ne treseš, čale me gleda ko tupća, ajde be, tresi malo za doktora, đav kurav, nema niša, ma da ve jebem u usta, i tebe i ovog bajagi školovanog, a ti, doktore, dal si polagao ispit kod prifatnika ili, nemo niša da prićaš neču te slušam, da ideš još da ućiš a ja teram tatka dom, đa, dade, dizaj se, da te vodim kuči, sam polako, bez žurbu, niki na nas cigani ne može da pomogne, kolko če pomagamo sami na sebe. Ćak i kad smo u ista gomna s drugi, važi se, če da pazim na rećnik, samo mi mora da skaćamo u vis da ne se podavimo u, kako si reko, jeste, u tej kefalije.
Sam poćeo tamo na ratište da se družim sa oni izvidžači, s moji nema ni mojega, ka se rodiš u cigansku malu ne mož da budeš kirurg, ćemane, armunika, truba, toj su ti istrumenti pa aperiši po barake i litije do milu volju, ako nisi muzićar, tuj su ti kutićiki i kuglica, stanice i restoracije, pa šibicari do ujtru ako očeš, a ima pacijenti uvek, ima, dao Bog, ne mož da te promine, il si fatać il si durdubak, pisac. Kad se vračam od lovaćku rabotu svratim na ćašicu, kod kapetana, vidi se odma, svecki ćovek, svuda bijo, i u Vukovar, kaže – au, šo je bijo lep grad, i u Sarajevo, tu nije ulazao unutra, se šetao po brda okolo, na svež vazduh, on lepo govori, ja umem da slušam, a ni ja nisam u razvalicu sa prićanje, pa kako da ne budemo drugari? Na prijatelja uvek mora prićaš istinu, dok te ne fati u laganje. A za posle če da vidimo…
Ćime se baviš, kume – pita jenput. Auuu, svašta sam radeo, sam se vidžao s carinici više neg sa rodženu decu, al nema ni mojega šo me poznavaju, i što ne vrčaju pasoš dok ne vidiv pare, nane pretekcija, ne me ispravljaj, znam ša prićam, nema veze kad da dodžem, uvek poslednji prelazam, nema koj me nije preteko, vidiš sam dobro reko... Al pušti teknologiju, da predžemo na artikli, prvo bugarsko gorivo, jenput sam tolko povuko da nisam smeo da kašljem da ne otidemo svi u kurac, i ja i kanisteri pozadi, dodžem kuči, pa na ženu, jek, duj, trin patke, ša ti je be nočas – me pitala, ne smem da kažem, ako sazna istinu če da me tera da stalno nosim vrzanu kantu na ledža po kuču i da vućem iz crevo nostop, pa posle laže ko ciganin, eto šo, da ni duša ne iskaća na nos. Ma, nešto ozbiljno – opet pita kapetan, ja li ti lićim na nekog jebivetra – sam se vredžao, lord, partner, koj puši zlo ne misli, elem, elem, to je bilo mnogo ozbiljno, svaki si ima svoju čošku a samo mene juri milicajci, zajebem kutiju i trćim sa torbu na grbinu, al ozbiljno, ić mi neje do smejanje dok svrčem za ledža ima li gi još, za biznis te pitam – vidim da je nervozno starešina. Ćekaj da moćam pa če da nastavljam – sam kazao i teo da udžem, stani, kuda – pitao, el ti reko, da pišam, ne može unutra – nastavljao ga tućka bez pljunku – to je za vojsku, a ja li ti, kapetane – sam se vredžao opet – lićim na jedinjene nacije u ovuj uniformu, ne, ali… – tad se vadio. Nema problem – reko dok sam vadio kar pred njega i pušćao suzu za precednika u golem mlaz – nane ni žurba, polak, tekitizi – šo bi reko bolnićar s onej patike kradene od ciganski vašar, ša si me pitao, a, biznis, i to, imao sam i ortaka, smo radili sa devize, on gi ćuvao a ja u komercijalu, vzze, vzze – zujim na ulicu ko pćela, ćim zamenim nosim u raćunovostvo kod partnera, on ćeka u ulaz u zgradu i samo raćuna, beše pametan, što jes jes, sve dok ga jedan dan nisam našo kako ćući, dizaj se be – vikam – ne se spije na rabotu, halmo kar ki viljuška, kuravte kokala lopovska, sam ga šutirao u noge, a njemu se glava izvrnula i sam video rupu, tam pored oći, krv pod njega ko da si klao čurke za vasuljicu, preturam al ništa nema u đepovi. Toj za toj. Ako ga ima bog, tam gore, da mu neki ćovećanski šapne da ne mora samo on pušća cigani preko red. Nane žurba, može malo i da ćekamo... 
Na celu muku, poćela i žena me zajebava, te boli gu glava, te deca spijev, se umorila, otidnem ja pa kod onog doktora, sam prvi dao knižicu a sam posledni došo na red, da pitam samo be, sestro – sam reko kroz onuj rupu na staklo – neče se pregledam, polako, bez žurbu – mi rekla debela poza šalter posle cel dan ćekanje – sad udžite, si li naućio nešto od prošli put – sam ga potkecuvao, čuti ko mutav, alo be – reko mu – ako nisi bijo od koris za čaleta, ajde pomagaj za ženu, ša je bilo – pituje, neče ono, aaaa, ša be a, došo sam me savetuješ, ne da zavijaš kako kuće, pa, jeste – kaže – kad od čošku kopćavaš rafešlus i toporiš ga kroz celu avliju, ćekaj malo – sam teo da branim, jok be, usta ne zatvara – ćim udžeš u kuču ti odma na pićku, ma žurba be, malo romantika, promena na tmosferu, jebaćka muzika, pališ lampu, aaa – sa sam poćeo i ja sa a. Ša ša je bilo? Sam budala pa sam ga slušao, pušćao sam kompakcede na masimalno, cela mala ne spije i igra sa-sa dok jebem, to džene-džene, al kad sam palio onuj golemu lampu šo sam gu omandao na stadion, šo je bilo veeseeloo… Pušti nju, žena sve po staro, ako se mrdne malo, se plašim da gu nisam povredživao, jebem gu neznalicu, al šo se sad deca raduju, auu, toj da vidiš, skaću po kreveti cel noč i pljeskav me po golo dupe, samo gi ćujem da navijaju – ča-le, ča-lee... 
Uuaaa, lopoviii! El sad dobro, kolego? Ti samo dizaj taj transparent, a ja če odma da vićem, sam vi nočas lepo prićao da ne protestujemo na aftoput, niki neče sluša, ka sam gi video sa oni šlemovi i štitovi odma sam teo da vračam, al ovi pozadi me pritiskav, a sad ciga napred – sam vićao dok sam probao koćim sa štikle – a ka smo trebali ćekamo za upis samo šo me niste preskaćali preko glavu, ma be – sam reko na jednog milicajca ka su me gurali pred kordon – nismo došli ovde se tućamo, skini masku pa da prićamo oći u oći, onako ćovećanski, de je topla, ljucka reć, jok be, đabe diplomatija, su tepali koga su stigli, el sam lepo prićao – govorio sam za jednoga sa cepenu glavu dok smo trćali prema pozadinu – da mir nema telnartivu, mrš, majku ti kalafonsku – me gadžao sa plastićno pivo, neču više prićam za đabe, svaki put najebinđum zbog iskrenos…
 Tako i ka sam išo po pomoč, sam gi video u hodnik al sam misleo se razvodiv, ne, bre, medžusobno, sa žene, tad je izašla ona sa pundžu i prozivala me, tolko voliš cigani – sam bio ljut – svaki put gi ostavljaš za dezer, dolazam ja i na poziv u kuču – sam gu šamirao – samo pivo da oladiš i pitu da isukaš, tu potpiši – kaže dok se gleda u ogledalce i maže usta sas karmin, uzimam pare i izlazam, kad tamo ova dvojica, treba podžeš sa nas, de da podžem, be – sam reko – vidiš sam socijalan slućaj, tri dana te ćekamo – kaže onaj glavat, očeš pare a nečeš da braniš otađbinu – sad prića malećak, samo da odem kuči po opremu i strumenti – gledam se vadim, niša ti ne treba, sve mi imamo, izvolte – su rekli ka su otvarali maricu – nema klima, al možete duvate jedan na drugoga ako vi je mnogo vručo, đav kurav – sam vikao i udarao po vrata iznutra – kuravte mulo, dadi kuravteeee!
Ćekaj sad da ćujemo šta če prića ovaj. Ša kaže, be, da nam plate šo smo bili tamo noč i dan? Bravoo, tako je, kako lepo ćovek prića, i oštetu za ćutek šo smo jeli sinoč, i toj da se raćuna, ne mož niki nas bije bez pare. A sad šta viće? Ne ga ćujem. Reko da če opet idemo u rat ako treba, toj li prića ovaj šuntavo, uaaa, provociše đukela, jebem li mu sve da mu jebem, ćudo nije reko samo pola pare za nas cigani, uaaa, dabogda na uši da ti vićaju dok prićav s tebe, sa prsti da ćitaš dabogda, samo po ciganski vašari da se dereš, kuravte u glavo šašavo!
 Opet? Još malo da nastaviš sa taj glupa pitanja i če stvarno mi se kaćiš na ovaj moj kar ciganski. Definitivno. Če da prićam, al nemoj posle da bude te nisam pozoravao… Šta ti je to – ćudio kapetan jedno jutro ka sam došo iz lov, durdubaci – pokažem mu ceo đak – poso ćis ko suza, niki neče se maje po onaj mulj cel noč i da gi vata, a ribari ne pitav za cenu, za te pijavice – pita opet oficir sas razgoraćeni oći, jeste, sam poćeo izvozim i na madžari, dodžu sa kante i sve uzmu, plačanje solarno, šta ti to znači – još pita starešina i sipa treču turu, pare na sunce – mu objasnim – pa nosi gde očeš, ne me teresuje.
Ša sad ovaj prića, aaa, da dodžemo sutra, znaći, gotovo za danas, če dodžemo, odma li da stanem na kraj od red ili da ćekam da me izgurav jedan po jedan, kad su mogli me istovaraju pred onu školu u papuće, sa treba i da plačaju, su teli me zajebu, al sam odma našo u jednu kuču štapovi za pecanje i gumane ćizme, pa u drugu plastićne kese, seljaci mi rekli de je največe blato, ša češ, pisac, mora ćovek se snalazi. Noč za rabotu, oni ozgo letu nad oblaci, a oni moji ćućiv pod zemju u rov, niki ne mi smeta, tako do sabajle, a posle kod kapetana, na ćašicu razgovor, kad jedno jutro vidim svi goli do pojas i radiv fiskulturu, da nisu malo dlakavi za erobik, kapetane – sam pitao. Jen, dva, tri, četri, idemo opet – viće oficir a na oni vojnici duša izlaza na paljku – svaka kap znoja više u miru – jedna rana manje u ratu, sad dosta, danas idemo da sakupljamo kasetne bombe – nastavlja – sutra kurs o demontiranju, voljno!
Lako je tebi da naredžavaš na ovuj decu – se mislim – probaj mi narediš na ženu, šo nostop nevoljna, odvedem gu pa kod onoga, vidim kibicira gu ko zmija žabu, od žabice i halteri pa nakud gore do crn brusfalter, saćekaj napolje i ne ulazaj dok ne završim terapiju – mi reko, baš ćudim što treba ćekam – se mislim, ćujem neki vika pa dzvirnem i ima koje da vidim, doktor digo noge na moju ženu i samo fata vazduh, a uzdisa i ona, sad gu ništa ne boli, samo ledža, kuravte minđa, toj li je lećenje od bolnu glavu – sam ćudio i zatvarao vrata, dao sam... – teo kaže dok popravljao kragnu na bel mantil, znam – sam ga prekinuo – terapiju, nisi samo ti išeo na dopunsku nastavu, ima ne još, e, to – odgovara i briše znoj od ćelo – kontrola za nedelju dana. Aha. Sam sreo doktora posle tri meseca, teo se pravi da me ne poznava, ćekaj malo, doktore – sam se preprećavao pred njega – mi smo sad familija, ko brača, a šta ti ja dodžem – se ćudi, ti niša – se bajagi ćudim i ja – al ti dodže moja žena, ša, pa dodže ti da gu jebeš, šo je ne dovodiš na kontrolu – probao se pravi blesav, ma žena je dobro, al je ćića temerel, šo njega nisi doveo – se ćudi pa – na pregled, i na terapiju – sam pitao, i to – se pravi lud lekar – ako treba, ne vredi, doktore – sam mu ga omacao muški – jebamo ga i ja i brat, daninoč, ništa ne pomaga. Kad je sudženo, ni onodenje ne pomaga... Ša? Još da prićam od rat? Ti be ko da radiš na normu, književnik! Ne može ćovek da pogadža ša očeš, ako i ti znaš bog da me ubije. Al ajde kad sistiraš…
Sve se to ulenjilo – kaže starešina dok mu jedan vojnik pumpa vodu da se mije – dovešću ih ja u red, ne bio kapetan, ćekaj malo – sam teo da ga smirim – šo imam lozu, sam da omirišeš, daj ovamo – kaže onako mokar i vuće iz flašu ko na cuclu, al imaš cug – ćudim dok gledam kako ostaje polovin od kilajku. Ja sam vojnik, bre – poće viće – a ne lovac na crve! Pijavice – ispravljam ga – neče se vredžamo, ćak imav ime i prezime, prićao mi jedan doktor na taj jezik, jeste, taj latiski. Jesi li, bre, nekad radio nešto pošteno – poće viće na mene sa onija zakrvavljeni oći, jok, ti si – ne dam me gazi. Šta, kaži, šta!?!
Sedi, kapetane, ma sekiracija – kažem i privućem dva trupćeta – imao sam ja i poštenu rabotu, e, baš me zanima – poće se smiruje, nikad farmerke ne bi video da ja nisam išo u trs, ko gospodin ćovek, udžem medžu ona dva kućeta, bondžorno sinjore džovani, gracije mile, šo sam prićao talijanski, auu, platim, nazad u voz, sve talaškaju do gače a ja sa rućnu torbicu, de si bijo – me pitaju, turistićki – kažem i ceo voz smeje, smejev i milicajci al mož sam za kurac da me ufativ, posle tri dana prodže kombi pored moju kuču i izbaci paket u njivu, sam se sekirao samo kad je temerel džaniversači, sam pitao – orgilan, teli plaću od smejanje, a neki put sam i išo s nji, majstore – kažem – ja bi sišo, pa siši, ko ti brani – kaže šofer i opet svi u hahaha. Jedino im nije bilo smešno kad su gi pofatali jenput, đuture, i nji i robu, sam ćuo da su gi tri dana tepali, noču ša je bilo ne smem ni da mislim.
Kakvu lažovku li če sad prića – sam se mislio dok sam ćekao u red pred ordinaciju, šta je sad – pita i ić me ne gleda, ono kad si mi lećio ženu – poće mu objašnjavam, znam, i – kaže i još ne diza glavu od knjigu, alo be – mu viknu – reko sam ti kuči da ućiš, ovde treba lećiš, malećak šo se rodio isti ti, ja crn ko ćavka a on bel ko nemac i sas plave oći, i neče da ćeka ko svi cigani, ulaza preko red i otima na komšiski deca, i gi tuća s onaj ste, st, jeste, stetoskop, šo sam ga kupio za seks sa ženu, kuravte u strućan savet, slušalice oko gušu i bel mantil na golu snagu, i još treba jebem, ko da če neki mi kaže fala. Ma, pusti to – me prekidao – za dete si poćeo, jes, u pravu si, samo šo još nije čelav kako ti, ma, to nema veze – vidim se vadi – to je genetika, ša – opet pitam, ge-ne-ti-ka – ponavlja mi ko na specijalca i brzinski pituje – ćuvaš ovce, ćuvam – odgovaram, pa jel se desi neko crno jagnje od beli tatka i majku, desi se – priznam – šo jeste, jeste, e, to je to, aaa – odanu onako ljucki – doktore, sad mi sve jasno, ti da čutiš za ovce, ja če čutim za dete. Može?
Još ti neje dosta s prićanje od rat? A be, ako si ti tolko udaren, ja če da budem još ludži od tebe, ne mi smeta fakultet… Sve se može ka se oče – sam prićao na oficira šo postao mnogo nervozan u poslednjo vreme – i ti bi mogo malo s mene u lov, da smiriš živci, mlad si ćovek, greota da heklaš u tej godine. Jel se ti praviš lud – vidim kapetana kako cupka s nogu – il si stvarno pod kajdis, poso, bre, pra-vi po-so – poće peni, kako da ne – mu kažem – sam bio muzićar, ćešljanke, veridbe, ispračaji, to te pitam – poće se smiruje, al došla kriza, ja mu kažem cenu za pesmu, on pita može li jeftinije, upola, kako be – ga ubedžavam – kad nas tolko košta, svi smeju al niki ne se fata za novćanik, su nas penjali po drveče, kaćili na krov, dal ti lićim na tarzana el na trubaća – sam pitao jednog šo je vrteo sas pištolj, gurali su ne pod astali i terali u čoške, niša be, pare gi nigde nema, da zajebemo malo mi ovuj kulturu po kafane – sam odlućavao sa kolege – pa da se vrčamo na vašari i pod šatori… Jes, bilo bi tako da bog dava na cigani toj šo gim treba i kad treba… A ne sviranje na tudža veselja i plakanje pred svoju kuču.
 A onda je bila ona svadba u cigansku malu – sam prićao na sudiju – taksista je bio pravi kabdahija, je pravio ćurđum pod baraku, sa stoćetrdese je ulečavao medžu mladenci, svatovi se kaćili na lampionima a trambulantna kola svirala ninu ninu, deca vićala jao tato jao mamo, armunikaš se vozio ćetrdese metra na dupe, pazite kako se izražavate – mi vićao sudija – ovo je državna stitucija, če da pazim, a vi – pita opet onaj vlas, a meni truba ulazala u usta do grkljan – prićam i vidim da je nabrćkao ćelo – a ne smem kažem gde je izlazala, marš, maaarrrššš, napolje – sam ćuo pre neg šo sam izašo.
Alo, ćekaj malo, književnik, polako be, ćemu žurba, da se javim na mobilan, ma rov be, ženo, nane sekiracija, smo pravili kompromisi, neče da tepaju, sutra ponovo u deš sati, ma nervoza be, če da dodžem taćno na vreme, dal me šiba kapija od fabriku il imam drugu rabotu, nema ša da kiskiriram, ajde, čao… Ćuvao me bog pa sam to jutro malo kasnio, ne verujem da sam baš falio na kapetana, ni na njega nije bilo do sabajle prićanje sa fataća na durdubaci, iz dalj ga vidim šo sabrao vojsku ukrug i drži nešto crveno, ko igraćka, i otvara gu s nož, a onda je reklo buuum i sam video ćetvrtin od starešinu da leti uvis i oni vojnici šo gi preseklo na lice mesto, sam gledao i trojica šo su legali i kukali, i dva bolnićara šo gim vezuju ruke i noge sa neke trake i šo pritiskav zavoji na rupe odokle teći krv ko iz ćesmu, i neka kola šo su stigla, pa su bolnićari tovarili ranjenici, onda je vozilo odjurilo, onaj doktor sa žutu obuču je povračao, drugi je prao ćizme na pumpu, i sam ostao jedini kad su svi otišli iz dvorište sa taj krv, tad niki nije pitao koj je prvi a koj posledni, samo je jedan vojnik uzimao crevo i prao beton od crveno, drugi je sabirao parčiči u šatorsko krilo, jek ruka i rame, duj noge do koleno, glava posebno, trin, štar, panč, nema žurba, oći, creva, uvo, polako be, svi če dodžemo na red, jedan po jedan, parće po parće...

(odlomak iz neobjavljenog romana  „VAR“)