Pozorišna predstava Narodnog pozorišta u Nišu

OdabraNI i uNIŠteni

Piše: Aleksandra Miletić 

"Predstava "Odabrani i uništeni" trojice autora, Ivana Jovanovića iz Beograda i Dejana Petkovića i Marjana Todorovića iz Niša rezultat je konkursa za tekst na temu Niša autora do trideset pet godina. Predstava je ostvarena u tesnoj saradnji sa Narodnim pozorištem, kao koprodukcija pre svega sa mlađom generacijom glumaca niškog teatra. Jednočinke je prihvatio da režira Kokan Mladenović, renomirani reditelj srednje generacije, i sam iz Niša. Namera je Fondacije (Niš Art Foundation, prim.aut.) da se ovaj konkurs za dramske tekstove mladih autora raspisuje svake dve godine, uvereni da će Niš, njegova prošlost i sadašnjost, biti izvor inspiracija mladih pisaca i u narednim sezonama. Predviđeno je da predstava gostuje u svim većim gradovima Srbije, kao i u regionu."
Jovan Ćirilov

Kokan Mladenović je režirao još jednu predstavu koja udara direktno u glavu i ostavlja gorak ukus posle gledanja. Naime, priče obrađuju, svaka na svoj način, uticaj Niša na ljudske sudbine. Režiseru treba odati priznanje na kreativnom rešenju za vizuelni izgled predstave. Uspeo je da tri priče koje su prostorno i vremenski nespojive iskombinuje na sceni tako da one koncepcijski slede jedna drugu i da to izgleda sasvim dobro. Odradio je to na najjednostavniji, a veoma efektan način-scenu je podelio na tri prostorije. Te prostorije običnom gledaocu mogu delovati malo i skučeno, ali to je urađeno da se dodatno dočara osećaj teskobe i izgubljenosti junaka. Minimalizam i klaustrofobija scenografije iskorišćene za izazivanje emocija. Veoma uspešno.

Posle ove predstave se nećete osećati dobro. Ona ne nudi instant-sreću već gorčinu, i to, naravno, ako spadate u publiku koja razmišlja i razume specifičnu komunikaciju pozorišta... Ukoliko u pozorište idete da bi mogli da se hvalite kako ste kulturni, a pritom ne gasite mobilni za vreme predstave ili se čak javljate na poziv, vi spadate u drugu vrstu publike. Onu nekulturnu.

U prvoj priči (Odabrani, Ivan Jovanović), koja se dešava pred kraj Prvog svetskog rata na brodu koji plovi za Aleksandriju i u bolju budućnost, sreću se troje, nekad najboljih, prijatelja. Austrijanac, Ruskinja i Srbin. Oni predstavljaju Odabrane koji su rešili da pobegnu iz čeljusti "kurve Evrope" jer je ona odlučila da pojede svoju decu na krajnje krvav način. Austrijanac i Ruskinja su u braku, ali je Irina Oblomovna oduvek volela Ratomira Ježa koji je sa prvim mecima ispaljenim u Srbiji pobegao iz Austrije i postao dobrovoljac niškog bataljona. Ona mu to nikada nije oprostila, ali nije ni prestala da ga voli. Oto Hichaler se pravi da je sve kao što je bilo ranije, ali mu to ne uspeva jer ratom nagrižene emocije to ne dozvoljavaju. Ratomir je, s druge strane, suviše istraumiran onim što je video na frontu da ne može oprostiti. Poistovećuje Ota sa Austrijom, priča o stradanju srpskih vojnika, a Oto mu govori o mladim Austrijancima koji su poginuli nemajući pojima da je "rat najbolje opravdanje za svaku svinjariju". Opet je nacija "pojela" individuu... Besmisao samog ratovanja postaje očigledna u trenutku kada brod uplovi u aleksandrijsku luku, na radiju objave da je rat gotov, a Ratomira i Otoa Irina zatiče mrtve u kabini.

Što se same izvedbe tiče, glumci su klizili u pompeznost i prenaglašenost, s tim što ostaje nejasno da li je to rediteljeva instrukcija ili njihova nadgradnja. Neubedljiva gluma je na momente "pojela" tekst i gledaoci su ostali uskraćeni za koju iole dublju emociju, koju drama nesumljivo poseduje.
 Druga drama (Via Dolores, Dejan Petković) je fascinatni spoj odličnog teksta i glume. Ono što je čini još upečatljivijom je njena istorijska pozadina. Aleksandar Karađorđević je svog starijeg brata Đorđa, koji se odrekao prestola, zatvorio u ludnicu. U Toponici kraj Niša Đorđe je proveo 15 godina (od 1926-te), u krilu koje je Aleksandar sazidao posebno za njega. Nekoliko puta je pokušavao da se ubije. Aleksandra su 1934-te ubili u Marseju. Toliko o istoriji. 

Dejan Cicmilović je ulogu Đorđa odigrao tako izvanredno da gledalac prosto ostaje bez teksta pred njegovom eksplozivnom glumom... Bez patetike, ostaje ogoljen na sceni taman onoliko koliko je uistinu potrebno. Fascinantno!

O drami "Ees mooda" Marijana Todorovića ne bih trošila previše reči... Nema tu ničeg posebnog – sasvim prosečna priča iz sumorne srpske svakodnevice (čitaj nemaština) + repovanje autora drame koji je i glavni glumac... Imala sam utisak da je sve kao izvađeno iz nekog ordinarnog razgovora i stavljeno u pozorišni kontekst... Glumci su dobro odradili posao.

E sad, ako bi se cela predstava posmatrala kao celina, onda bi došli do sledećeg: Prvi svetski rat je doneo veliku nesreću Srbiji, Karađorđevići su doneli neke krajnje diskutabilne odluke, a ovakva sadašnjost nam je verovatno posledica, između ostalog, upravo tih stvari... I onda posle gledanja predstave, postaviš sebi jedno prosto pitanje: Ko je odabran, a ko uništen?