Ko je, u stvari, Mile sa Čubure?

HAJD' STADO NANOVO!

Piše: Milan Cakić

″Mi smo stado, verujući da put koji sledimo mora dovesti do cilja, jer vidimo da su i svi drugi na istom putu. Mi smo u  mraku i održavamo svoju hrabrost, jer čujemo da i svi drugi zvižde kao mi.″
Erih From

Mnogi misle da je serijal o Miletu duhovita i zabavna kritika društvenih promena  tipičnih za postsocijalističke zemlje kakva je naša voljena otadžbina. Mile sa Čubure se shvata kao simbol tradicionalističke patrijarhalne Srbije koji hoće da prosvetli nepismene zanatlije, zemljoradnike i fabričke radnike svojim dubokoumnim uvidima u najtananije probleme naše svakodnevne mizerne egzistencije. Cilj ovog teksta je da pokaže da stvari ne stoje baš tako.
 
Prvo da se podsetimo nekih antropoloških, istorijskih i društveno-ekonomskih činjenica koje su neophodne za pravilno razumevanje današnje složene situacije. Čoveku osim hrane, vode i seksa treba još nešto. Treba mu ideal,  okvir orijentacije koji ga vodi kroz  život i koji mu pomaže da razume (pre)komplikovani svet oko sebe. Što je ovaj ideal kojim se čovek rukovodi u  životu veći – tim bolje; najbolje je ako je toliko velik da se može potpuno sakriti iza njega. To što čovek gubi osobenost i slobodu je mala cena za bezbrižan  život u kome ima brz i jednostavan odgovor na sva pitanja. Najstariji i najdelotvorniji takav okvir je religija. Ne toliko obuhvatna, ali ni manje efikasna forma okvira su misaoni sistemi koji za zadatak imaju da predstave postojeće društveno uređenje kao najbolje ili čak jedino moguće i koji hoće da interese neke posebne grupe ljudi  (ili čak lične interese) predstave kao opšte društvene. Takve sisteme sociolozi nazivaju ideologijama.

U ljudskoj istoriji je bilo mnogo ideolodija, a mi smo imali (ne)sreću da više od 50 godina budemo pod TOTALNIM  uticajem jedne od najbolje struktuiranih i najdoslednije sprovođenih. To je, naravno, komunizam. Iako čak i From kaže da je  okvir orijentacije apsolutno neophodan svakom čoveku (on sve ovakve sisteme mišljenja naziva religijom), trebalo bi  razlikovati normalne okvire od patoloških. Poremećene ideologije kao komunizam (socijalizam tj. kasnije samoupravni socijalizam kod nas) pretenduju na celokupnu ličnost, ponašanje i stavove pojedinca, baš kao i neke religije. U ime bratstva i jedinstva! Ta je ideologija proklomovala  jednakost, što znači da je propovedala prosečnost u svim sferama  života. Sramota je bilo čak i pomisliti da se izdvajaš u nečemu, naročito u bogatstvu i pameti; uostalom, bilo je opasno biti pametan i pričati nešto što nije u skladu sa svemoćnom socijalističkom ideologijom. Prosečnost i (polu)siromaštvo svima osim - mesijama: visokim partijskim funkcionerima, članovima Saveza Komunista i direktorima državnih firmi koje su bile svačije i ničije, ali su ipak donosile ogromne količine novca i veliki društveni prestiž nekim pojedincima! Dakle, oni propagiraju ciljeve socijalizma kao bezuslovne i za-sve-važeće osim za njih same, pa se onda, zahvaljujući tome bogate na račun proleterske većine (u daljem tekstu - stado). Umesto da država i njena uloga slabi (kako zahteva izvorna marksistička teorija), dešavalo se suprotno. Jačanje birokratije je odgovaralo  ovim mesijama i omogućavalo im da nastave sa punjenjem kasica prasica  i izgradnjom vikendica. Otišli su toliko daleko da su zahtevali da lice, da bi postalo član Saveza Komunista, treba da poseduje proverljivu “moralnu podobnost″. To je ustvari značilo da poseduje najmanje dve kuće (osim one u kojoj  živi sa porodicom) i da nema grižu savesti. Ipak je glavna komponenta svakog (ne)morala - griža savesti. To ti je jednakost! Kada se socijalistička ideologija uporedi sa hrišćanskom religijom postaje jasno da je socijalistički sistem, suzbijajući religiju, svesno uništavao konkurenciju. Veliko je pitanje kako bi Lenjin reagovao na ovo saznanje da je socijalizam isto što i religija. Socijalizam opijum za narod?! Sada se verovatno topi, pošto već ne može da se prevrće u grobu.

U svakom slučaju, stado se nije bunilo i nije zahtevalo bolju ispašu jer je komunistička elita pribegla jednom novom lukavstvu koje se savršeno uklapalo u celu priču. Naime, ubedili su sirote prosečne ovce da je socijalistički sistem za koji su se izborili, i koji sada svojim udarničkim radom treba da očuvaju, savršen! Kažu - sistem je savršen, a  u životu nije sve pravedno zato što ljudi (još uvek) nisu savršeni. Oni  tek treba da dostignu taj nivo koji sistem zahteva. Establišment je, nakon uvažavanja prava svih drugova koji su studirali 1968. pokrenuo projekat dizanja svesti proleterijatu. Tada se još uvek verovalo da će radnici tj. neposredni proizvođači odlučivati o ključnim pitanjima razvoja društva.

Na iznenađenje svih, svest je počela da se uzdiže! Činilo se da će otuđenost zauvek nestati i da će nastupiti siva jednakost. I, kada je krajnji cilj već bio na vidiku, sistem se urušio. Tek tako, sam od sebe! Tada je većina nas prvi put čula za termin implozija. A sve je bilo tako lepo. U šoku, stado je dozvolilo da ih jedan čovek ubedi da je jedino on zadržao ″moralnu podobnost″. On je nastavio da  laže i osiromašuje ljude-ovce, jer je tako njima bilo najlakše. Nisu imali snage da tako lako odbace ono za šta su se borili desetinama godina. Psiholozi to nazivaju odbrambeni mehanizam negiranja stvarnosti. Savršeno jasno i očekivano!

Jednom je ubogo stado ipak shvatilo da taj sistem jednostavno ne može da opstane i da treba da ga, ma koliko to bilo teško, jednom zauvek zaborave. Nije sigurno da li je na to uticala činjenica da je naša domovina zbog sasvim pravedne odbrane sopstvenog suvereniteta i teritorijanog integriteta bila besomučno napadnuta od strane najvećih svetskih sila. Bilo kako bilo, stado je osetilo spremnost za promene. Međutim, pojavio se jedan neočekivan problem. Naime, komunisti su se svojski trudili da dignu ljudima svest, a stado se trudilo još više pa su preterali. Ljudima je svest postala previše dignuta za sistem u koji je trebalo Tranzicija da ih uvede. Evropska Unija jednostavno neće, zbog svojih interesa, da primi toliko savršene ljude čija je svest toliko ispred svesti stanovnika zemalja članica. Dakle, zadatak koji se sam nameće je: spustiti ljudima svest! Svetu se zaista ne može ugoditi. Ali, nemamo izbora. Evropa je jasna: ”Spustite vašim ljudima svest, pa ćemo vas primiti. Ovako ste ozbiljna pretnja!”

Ono što ohrabruje i daje nadu je saznanje da u našem društvu sazreva svest (ne previsoka naravno) da je ljudima previsoka svest. Zemlja se sada grčevito bori protiv zla zvano Presvest. Najtransparentniji i najrasprostranjeniji oblik ove borbe je menadžerski smišljena, planski koncipirana i po-svim-zakonima-kapitalističke-privrede emitovana serija o Miletu sa Čubure (za koju se priča da je realizovana uz pomoć donacija EU). Mile predstavlja uzornog čoveka u našem društvu. To što se on bori protiv tranzicije i evropskih integracija je samo maska, ingenioznost dugo smišljanog projekta koji već daje rezultate. Da, dragi sugrađani (bivši drugovi), poboljšanje se već oseća. Paradoksalno, to je u ovom slučaju pogoršanje, spuštanje (povesno-delatne) svesti.

Situacija je, kao što vidimo, ne samo veoma složena već i zbunjujuća. Mi  želimo u Evropu; uostalom tu i spadamo (geografski). Evropa  želi da nas primi u svoje skute, ali treba da ispunimo neke uslove. Naše društveno uređenje je zaostalo za Evropom, pa na tom planu treba da uspostavimo demokratske institucije kako bi dostigli njihove standarde. Sa druge strane, stupanj svesti naših ljudi je daleko viši od stupnja svesti ljudi koji žive u Evropi. Naravno, stado ne zna za to; još važnije je da ne sme da sazna. Kada bi sada rekli ljudima da spuste svoju mukotrpno dignutu svest, većina njih bi zapala u snažnu apatiju i rezignaciju, a mnogi bi ili podlegli  porocima ili se samoubili! Zato se koristi proverena tehnika obrnute psihologije: Mile se zalaže za borbu protiv Evrope i tranzicije, a ljudima se svest lagano ali sigurno spušta.

Ima nade za nas, nekada jadno stado sa visokom svešću, da postanemo normalan, ponosan narod sa niskom svešću. Samo, treba paziti da se ljudima svest ne spusti previše. To bi bila katastrofa! Verovatno nikada ne bismo pošli putem evroatlanskih integracija, jer bi se tada potvrdile njihove predrasude o nama da smo nekulturni varvari i divljaci. Morali bi smo sve od početka.

Hajd’ stado nanovo!

{moscomment}