Kad vas je zadnji put nešto što ste gledali ili čitali dotakalo? Mislim, zaista, zaista pogodilo, nateralo vas da zastanete, pauzirate Mplayer ili odložite knjigu, kad ste zadnji put prosto bili prinuđeni da razmislite o one što čitate ili gledate? Sve su šanse da se to nije desilo tako skoro – činjenica je da danas stvari koje konzumiramo sve teže dopiru do nas. Možda je stvar u hiperprodukciji, u tome što zasuti svim i svačim, možda u prezasićenosti, ali lično mislim da je u pitanju to što smo manje-više videli ama baš sve... A kad vidiš sve, to valjda znači i da ti je sve teže da se nateraš da ponovo pogledaš, da pokušaš da sagledaš. Čemu trud? Šta novo, najzad, možeš da očekuješ?
I onda, kad gotovo sasvim prestaneš da očekuješ... Pukne te Shoot, epizoda serijala Hellblazer. Pukne te, prvo, zato što znaš Shoot da nije epizoda serijala Hellblazer, bar ne u striktnom smislu. Nije joj dozvoljeno da to postane, iako je scenario napisan, odobren i nacrtan, iako je za tu svesku urađena i naslovnica, iako je njegovo objavljivanje mesecima ranije najavljeno. Šta se desilo? Desio se Kolumbajn. Dvojica maloletnih ljubitelja kuglanja i vatrenog oružija ušli su u svoju srednju školu u Koloradu 20. aprila 1999. rešeni da iz nje nikada ne izađu – što i ne bi bio toliki problem da na poslednje putovanje sa sobom nisu odlučili da povedu i dvanaest drugih učenika i jednog nastavnika, kao i da nisu za sobom ostavili i dvadeset četiri ranjenika. Vrhuška izdavačke kuće DC i njenog odeljenja za odrasle, Vertiga, pobojala se da će se u atmosferi opšteg pranja ruku i upiranja prstom strip u kome se govori o međusobnim ubistvima dece po školama izazvati gnev javnosti. Vodeći se valjda načelima tolerancije i političke korektnosti kao i instinktom za samodržanjem (kad nacija žali, glave lako padaju, to je bar poznato), čelnici kompanije doneli su odluku da se urađeni i najavljeni strip ne objavi! I uzalud se scenarista Voren Elis upinjao i objašnjavao da njegov strip nema nikakve veze sa događajima u Kolumbajnu, uzalud ga je podržao urednik Aksel Alonzo, uzalud su uz njih dvojicu stali i mnogi drugi upošljenici DC-ija, autori ali i urednici, kada se budže nisu mogle smilostiviti... Pukne te, dakle, Shoot jer znaš da je materijalni dokaz cenzura uprkos svim proklamacijama još uvek živi, odjekne još jače kad saznaš da je Voren Elis zbog te cenzure spakovao kofere i zauvek napustio i unosnu gažu na Hellblazer-u i još unosnijeg poslodavca, DC... Ali ne pre nego što je već urađenu epizodu stavio na uvid javnosti putem interneta!
Odjekuje Shoot i zato što je, da ne budem pogrešno shvaćen, izvanredno napisan. Za razliku od svojih američkih kolega, koji su u superherojski žanr bežali nesposobni (ili što je još gore, nevoljni) da se suoče sa stvarnošću, mladi britanac Voren Elis je u američki strip i njegov preovlađujući žanr, zašao samo zato što nije imao izbora – početkom devedesetih stripovi od superherojima bili us jedino za šta je široka američka strip publika bila spreman da izdvoji novac, te stoga jedino što se plaćalo. Zato je Elis, koji je dugi niz godina bio prinuđen da piše isključivo superheroje (jer je to radio dobro i jer mu nisu davali da piše bilo šta drugo – što mu nekako dođe na isto) jedva dočekao priliku da piše strip lišen super dasa i svih onih klišea koji ih slede u stopu, strip koji će se baviti trenutkom u kome egzistira i svim onim problemima koji ga slede u stopu. Pišući horor naslov, što Hellblazer jeste, Elis se koncentrisao na ljudsko devijantno ponašanje, pravilno prosuđujući da čovek čoveku (uz dodatak svemu ostalom oko sebe) jeste vuk te da Konradovo srce tame kuca upravo u ljudskim grudima, ali i da je društvo snosi svoj deo krivice time što to svojim licemerjem i korumpiranošću čini mogućim... I pri tome obećao sebi da neće sebe cenzurisati ni na koji način, da će što na um, to na drum. Svoje je obećanje održao: Na početku Shoot-a zatičemo Peni Karnes, psihologa od strane vlasti ovlašćenog da ispita talas incidenata po školama u kojima deca ubijaju svoje vršnjake i potom izvršavaju samoubistvo. Nemoćna da pronađe bilo kakvo objašnjenje, ona sa svojim kolegom nabraja dežurne krivce za takve zločine: filmove, stripove i nasilne kompjuterske igre... Sve dok na video snimcima sa mesta zločina ipak ne uoči jedan zajednički faktor – plavušana u kišnom mantilu, kako radoznalo viri iz okupljene mase. Mi o vuku a vuk na vrata, i protagonista serijala nepozvan dolazi u posetu. Zamoljen od svog prijatelja čiji je sin nastradao u jednoj od tih pucnjava u Americi da i sam istraži ubistva, Džon Konstantin i bukvalno otvara Penine oči onime što je otkrio – ono što je Konstantinu, došljaku u kolevci demokratije, jasno na prvi pogled, Peni, koja je u toj kolevci provela detinjstvo, jednostavno ne može da vidi... Deca na snimcima prosto ne beže pred uperenim cevima pištolja. Ne paniče, ne plaču, ne bore se protiv smrti koja dolazi po njih. Strašna istina je, Konstantin objašnjava puštajući traku, da suočeni sa budućnošću u svetu koji nikako ne mogu doživeti kao svoj, sa unapred programiranim životima i perspektivom da postanu klonovi svojih roditelja, deca radije biraju da taj i takav svet napuste i  to na jedini način koji im se pruža! U brilijantnom finišu stripa, Elis majstorski ubrzava ritam naracije, gomilajući dijaloge u kojima svaka Konstantinova reč puca kao udarac biča po leđima čitaoca, ljušteći sloj po sloj društvenih laži i samoobmana, da bi iznenada zadnju stranu ostavio gotovo bez reči i strip završio rečenicom jedne od žrtava, koja je ujedno i sam naslov stripa. Zumirajući traku na lice dečaka koji će stradati, Konstantin tako tera zapanjenu Peni da sa dečakovih usana pročita njegove poslednje reči (kad već nije htela da ih čuje), jedino što ima da kaže svom ubici dok nepomično čeka na metak koji će mu razneti lice... Shoot, kaže dečak, pretvarajući svoje ubistvo u samoubistvo – pucaj, kao da cedi kroz zube, kad već sam nemam petlju da povučem oroz...
Nije ni čudo što Shoot nije objavljen: Da bi dopustio nekom da stavi epitaf na nadgrobnoj ploči tvoje civilizacije, što Shoot svakako jeste, moraš sebi priznati da je mrtva... A s tim priznanjem je itekako teško živeti.